СЛОБОДА ПОСТОЈИ У ЗАТВОРСКОМ ЖАРГОНУ
Двоструки добитник Пулицерове награде написао је роман пошто је чуо да су студенти археологије са Флориде пронашли тајно гробље у поправној школи. Пре тога је „подземну железницу“, назив за мрежу тајних рута којима се бежало из ропства, схватио дословно и за јунаке изградио праву пругу под земљом
Шта је опасније – када се усудите да проговорите о ономе о чему ћете тек писати или покушате да препричате сопствени роман? Сећам се сцене са стубишта: наш класик слушао је млађег колегу како му излаже своју будућу идеју, уплашен тим чином, опомињући га да то не чини. „Престаните!“, викао је, сигуран у унутрашњости стана, не позивајући га да уђе. И овај се касније жалио да му је идеја пропала. Никако није успевао да уђе у поменуту причу. Питао се зар је толико погрешио што је изговорио тих неколико речи великану сакривеном иза одшкринутих врата, осигураних ланцем.
Ко зна да ли амерички писац Колсон Вајтхед (1969) открива делове следеће књиге и да ли по објављивању сажима о чему сe у његовим делима ради. Премда отвара теме попут ропства и насиља („Насиље је једина довољно велика полуга која може да помери Земљу“) – тешко је одолети тој прози након што у пролазу чујете на каквим је плановима изграђена.
Роман Подземна железница, штампан 2016. године и награђен Пулицеровом наградом, говори о патњи робиње Коре на плантажама памука у Џорџији. Појам Underground Railroad из наслова означавао је у стварности мрежу тајних рута и сигурних кућа, начињених у Америци у првој половини 19. века, да би Афроамериканци успели да побегну из ропства. Вајтхед долази на идеју да термин не користи „метафорички“, већ да заиста за своје јунаке, испод земље, конструише праву железницу, због чега ће се и љубитељи алтернативне историје додатно заинтересовати за заплет.
„Степенице су их довеле до малог перона. Са обе стране зјапили су црни отвори гигантског тунела. Био је висок бар шест метара, а зидови су били об
ложени наизменично тамним и светлим камењем. Колика је само марљивост била потребна да се ово створи. Кора и Цезар угледаше пругу. Шине су се пружале видљивим делом тунела, прибијене за земљу дрвеним праговима. Пруга је по свој прилици водила на југ, односно на север, извирала је из неког непојмљивог извора и летела ка чудесној крајњој станици. Неко је био довољно брижљив да постави клупицу на перон.“
Иза себе остављају дане мучења и покушавају да побегну од злогласног ловца на робове по имену Риџвеј, носећи терет прошлог живота. Странице су испресецане потерницама. Осећа се „општа напетост, колективни страх који је надилазио свакодневицу њиховог ропства“. Снажни су описи мрака. „Једини начин да знаш колико си дуго изгубљен у мраку јесте да се избавиш из њега.“Мрак тунела „брзо је претворио вагон у гроб“.
Ређају се станице и државе. Јунаци до крајњег одредишта сагледавају разноликост земље. Последње одредиште требало би да значи слободу. Искуства са плантаже научила су их да дубље разумеју значење те речи и препознају варке. Знали су да је мала слобода најгора казна, „јер се обиље праве слободе спрам ње болно јасно покаже“. Роб се понекад изгуби у њеном кратком вртлогу.
Кора не зна шта значи бити оптимистичан. Закључује да је то вероватно исто што и бити упоран. Покрете ослобођеног тела ограничавају скинути ланци. Пошто је десетак пута ударила главом о таваницу, тело је упамтило границе кретања. Исправила је леђа. „Мораће да науче да ходају као слободни људи.“Попут ликова романа Момци из Никла, награђеног ове године Пулицеровом наградом, другом за Колсона Вајтхеда.
Постоји само једна гора ствар него изаћи из биоскопа пре краја одјавне шпице: прескочити изјаву захвалности с краја књиге.
Фикција је сада заснована на стварним догађајима. Аутор је инспирисан причом о Дожеровој мушкој школи у Маријани на Флориди, за коју је сазнао захваљујући чланцима из Тампа беј тајмса. Текстови су га довели до Ерин Кимерл и њених студената археологије са Универзитета Јужне Флориде, који су вршили форензичка истраживања гробља, сабрана у „Извештају о истрази смрти и укопа у некадашњој Мушкој школи“. Документ је доступан на сајту универзитета. И адреса интернет странице са причама оних који су преживели Дожер.
Момци из Никла (такође објављени у Лагуни, у преводу Дијане Радиновић) приповедају о институцији са задатком да лоше момке наводно преваспита у фине младиће. Међутим, чак и у смрти, поручује прва реченица, они су били проблем. Шта су открили археолози? „Тајно гробље лежало је на северној страни Никловог земљишта, на неравном пољу зараслом у траву између старе штале и школског сметлишта... Градитељи пословног комплекса планирали су да на том пољу направе трг са четири фонтане и бетонским музичким павиљоном за повремене концерте. Проналазак лешева био је скупа компликација и за грађевинску компанију, која је чекала да добије урбанистичку дозволу, и за државно тужилаштво, које је недавно закључило истрагу о наводном злостављању. Сада су морали да спроведу нову истрагу, да утврде идентитет преминулих и узрок њихове смрти, па се више није могло знати кад ће то проклето место моћи да се раскрчи, сравни са земљом и избрише из историје, за шта су сви сматрали да је одавно требало урадити.“
Главни јунак је Елвуд Кертис, интелигентни и вредни младић, очаран плочом са говорима Мартина Лутера Кинга. У расправама je стајао на страну оних што су се одупирали властима. Још као дечак ослушкивао је повике демонстраната. „Знао је за муке и борбу црнаца у Френчтауну, где се његова четврт завршава а почиње закон белаца.“ Жгољав „као пиле“, уских рамена, пазећи да му не страдају наочаре, посматрао је како борце за права туку металним шипкама, поливају шмрковима; како их пљују беле домаћице беснога лица.
Стопирајући до факултета, случајно се нашао у украденом аутомобилу и завршио у Никлу. Правој школи, на први поглед. Ипак, пикавци, црви и пионири брзо су му открили да је реч о суровом поправном заводу, са Белом кућом, у којој вежу ученика и бију га корбачем до смрти. Потом га заведу у рубрици бегунци и сахране на тајном гробљу. Привремено решење: попити прашак за веш и завршити у болници.
Иако се у трећој целини романа описује живот после Никла, затворени круг места за мучење наставља да ограничава животе ликова на слободи. Тако је и у Подземној железници. Харијет Џонсон, Елвудова баба уз коју је одрастао, под јастуком држи мачету за сечење шећерне трске, у случају да неко упадне у кућу. Не можемо да замислимо да се она нечега плаши, али је страх заправо њен покретач.
Бегунци из дома поново сањаре да ускоче у воз. Заводе нас лирске бравуре („Цврчци су зацврчали у таласима“), али се заустављамо код обичне градске заобилазнице. Ухапшени младић је у полицијском возилу прошао њоме поред родног Талахасија – као да град више не постоји. „Различити крајеви града, различити градови“, чули смо нешто касније.
И у затвору и на путу ка ослобођењу, пред намученим Вајтхедовим јунацима, излаз се непрекидно сужава. Слободан свет. Шта уопште значе те речи?
„Израз `слободан свет` спадао је у затворски жаргон, али је заживео и у поправној школи јер је имао смисла. Донео га је неки момак који га је чуо од злосрећног оца или стрица, или пак од неког од васпитача који би тиме одао како стварно види своје штићенике упркос школским терминима, које је Никл волео да користи.“
Не треба се претерано опустити ни са речју оптимизам. Чак се и Елвуду, раније шегрту у дућану, догодило да од оптимизма „смекша као јефтине карамеле код касе“.