Стратегија развоја културе

ЗАСЕЊИВАЊЕ ПРОСТОТЕ

Стратегија је усвојена, али се она за опстанак културе у време пандемије ни не назире. Запослени у установама примају плате, самостални уметници су добили помоћ, расписани су конкурси и то је то! Министарство културе нема никакву иницијативу, никакве упите за Кризни штаб. Шта ће бити са

самосталцима, са незапосленима, са радницима у култури

Од осам министара културе, колико их је у Србији било од 2001, само је још увек актуелни Владан Вукосављевић „одрадио“пун мандат. Опстао је на том месту не истичући се много, са лакоћом носећи статус министра без утицаја и значаја у влади Ане Брнабић. Премијерка је неретко преузимала не себе и свој лични Савет за креативне индустрије ингеренције Министарства за културу и информисање.

Министарство културе по спроведеној процедури предложи директора Музеја савремене уметности, Влада постави за в. д. другог. Премијерка уговара изложбу Марине Абрамовић. У њеном кабинету је припремљена Медијска стратегија, она и Вучић одлучују о завршетку реконструкције Народног музеја и Музеја савремене уметности. Буџет за културу се утврђује и смањује без утицаја Министарства. У време ванредног стања прво је било саопштено да ће се обуставити конкурси за програме и пројекте, да нема пара за помоћ самосталним уметницима, чиме се Министарство правдало. После два дана Ана Брнабић саопшти да ће бити и конкурси и паре за помоћ самосталним уметницима. Вукосављевић је оћутао кад је Влада одлучила да за санирање последица епидемије изазване вирусом ковид-19 издвоји 5,1 милијарду евра за различите секторе, а за културу нула, чак јој се одузима и од постојећег буџета. Он има пуно разумевање за понижавање сектора на чијем је челу, и зато се жустро обрачунава са новинарима, културним радницима, уметницима, научницима. Такав однос према посленицима које би требало да заступа постаје све жешћи и бруталнији последњих месеци, управо док Вучић одлучује о томе ко ће ући у нову владу. Ваљда је проценио да није довољно што је доказао лојалност и потчињеност, већ мора да покаже и борбеност, по угледу на врховног вођу и његове јуришнике, те да изоштри реторику вређајући и дисквалификујући сваког ко понешто критички каже, напише, нацрта. Вукосављевић има мало другачији наступ од осталих бранитеља „лика и дела“. Он све упакује у неки квазиинтелектуални и високопарни стил изражавања, ваљда да „засени простоту“. Можда и „засени“, али не прикрије сопствени простаклук.

Могуће је у контекст доказивања министра да је „ на линији“сместити и изненадно стављање на дневни ред Владе „Стратегију развоја културе Републике Србије од 2020. до 2029.“Добар део те стратегије није споран, урађена је корисна анализа постојећег стања, направљен попис свега и свачега што би требало урадити. Јесте превише етно-национална, јесте да врви од разних рогобатности, јесте да више личи на програм рада Министарства него на националну стратегију. О свему томе би се дало разговарати, да је разговора било. Било је још 2017. кад се појавио Нацрт стратегије. У односу на тај Нацрт ова усвојена верзија понешто је дорађена. Оно што се није променило јесте њена вредносна оријентација, идеолошка траса постављена у уводном делу и појединим одељцима. Ту трасу као да је одредио и написао сам Вукосављевић. На заласку министарске каријере Вукосављевић настоји да остави „траг“, да утемељи и оснажи идеолошку матрицу блиску оној која подиже мегаломанске споменике, мења називе улицама јер носе имена места где „мрзе Србе“, запомаже због српских жртава јер се оне по величини и страдању не могу мерити ни са чијим другим, успоставља православну цркву као носиоца српског идентитета, итд.

После Владе, Стратегију треба да усвоји и Народна скупштина, нема сумње да хоће. Скупштина није једнопартијска, али јесте једноумна и свакако су непрегледној маси посланика срцу блиски ставови којима се у Стратегији дефинише „српско културно језгро и српски културни простор који обухвата и повезује све носиоце српског културног идентитета без обзира да ли живе у Републици Србији, подручјима које је српски народ насељавао или у расејању. Идеју и оквир српског културног простора потребно је обновити од институција до школа, од породица до министарстава и амбасада“. У интервјуу који је дао, коме другом него Печату, Вукосављевић појашњава како је неопходно обезбедити јединствену културну и образовну политику и то „од Хиландара, преко Скопља, Арада, Темишвара, Котора, Дубровника, до Пеште, Будима, Сентандреје“. Нема ни помена да се о остваривању тог „српског јединства“питају и земље на чијој се територији налазе ти топоними. У Стратегији се иначе наводи да је „култура националних мањина на територији Републике Србије интегрални део културне сцене Србије“. Зар није интегрални део „јединствене културне политике“Мађарске, Румуније, Хрватске, Албаније...? Ако у Србији култура народа, националних мањина, етничких група зависи од правног система Србије, разумевања и услова које Србија обезбеђује, ваљда то важи и за српску културу у другим земљама, што не искључује сваку помоћ и подршку која може да јој се пружи. Уколико неко не прихвата став о „српском културном језгру“, Вукосављевић ће га сврстати у „круг антинационалиста и идеолошки острашћених појединаца“. Тако ће и за оне који не користе ћирилицу Вукосављевић утврдити да се у њима „крије малигна равнодушност или чак презир према сопственом народу и његовој култури“. Зато од тих насмрт болесних треба одбранити ћирилицу, јер: „Борба за ћирилицу део је мисије очувања националног идентитета, попут настојања да очувамо Косово и Метохију тамо где им је једино место , у Србији.“Значи, ако нешто напишеш латиницом, издао си Косово! Ако је и од једног тврдокорног националисте, превише је!

У Стратегији се на више места истиче да је нужно посебну пажњу посветити истраживањима и систематској подршци свим облицима презентовања сећања на „геноцид који је у 20. веку извршен над српским народом“. Није само проблем у „полувековном идеолошки лимитираном приступу овој тематици“, већ су претња и „актуелни

Из усвојене верзије Стратегије изостао је план издвајања за културу из буџета по годинама. Када се има у виду да је у Нацрту стратегије из 2017. био предвиђен раст издвајања, а да се у пракси дешавало супротно, најлакше је било прихватити да је повећање немогућа мисија

изазови ревитализације или ревизије историјских чињеница“. Том ревизионизму се Вукосављевић одлучно супротставио забрањујући да се за библиотеке откупе књиге Јасеновац Иве Голдштајна, Митови српске историје Дејана Ристића и студија Етничко чишћење Владимира Петровића.

Стратегија развоја културе Републике Србије требало је да буде усвојена још 2010. године. Сваки министар културе започињао је рад на њеној изради. Нико је није завршавао. Вукосављевић је најдаље одмакао. Објављен је Нацрт, одржана јавна расправа, објављен извештај о тој расправи. Министарство тврди да је израду Стратегије пратио Национални савет за културу. Тај Савет не постоји од 2016, а Скупштина је 2019. године од 19 чланова именовала само шест јер политички нису били подобни предлози уметничких удружења. У сваком случају, све се завршило у августу 2017. године. Шта се дешавало током три године? Ништа битно, понешто отпало, нешто остало.

Остале су Димензије српске културе: словенска,византијска, балканска, херојска или слободарска, демократска, контактна. Непознати аутори, побркали историјско-географске и вредносне одреднице. Не знам у којим дефиницијама се култура одређује као херојска, а још и контактна!

Остао је попис бројних послова које треба урадити у свим областима културе: закони које треба донети или променити, дигитализација коју треба унапредити, статус установа који треба решити, положај самосталних уметника које треба спасити од извршитеља. Све је то писало и у Нацрту, све се то зна већ годинама. Зашто ништа није урађено, зашто се неке ствари нису решиле у овом „зауставном времену“од три године. Није била потребна стратегија да се нпр. примени Закон о култури и реши статус регионалних завода за заштиту споменика културе. Није била потребна Стратегија да се покрене иницијатива за измену многих закона који саплићу културу. Зашто није припремљен нови Закон о културним добрима, него је још увек на снази онај из 1994. године? Много је зашто? Основно је: зашто Министарство културе у ове три, четири

Вукосављевић је проценио да није довољно што је доказао лојалност и потчињеност, већ мора да покаже и борбеност, по угледу на врховног вођу и његове јуришнике, те да изоштри реторику вређајући и дисквалификујући сваког ко понешто критички каже, напише, нацрта

године ништа осим текућих ствари није радило?

Из усвојене верзије Стратегије изостао је план издвајања за културу из буџета по годинама. Када се има у виду да је у Нацрту стратегије из 2017. био предвиђен раст издвајања, а да се у пракси дешавало супротно, најлакше је било избрисати и прихватити да је повећање немогућа мисија. Тако је у документу остало само бенигно и бесмислено „залагање“да проценат издвајања за културу буде 1 посто. Баш озбиљан стратешки план!

Стратегија развоја културе је усвојена, али се она за опстанак културе у време пандемије ни не назире. Запослени у установама примају плате, самостални уметници су добили тромесечну помоћ, расписани су конкурси за пројекте. То је то! Неке установе, уметничке групе, појединци, покушавају да реализују понешто од програма, отворени су неки музеји и галерије. Министарство културе нема никакву иницијативу, никакве идеје, никакве упите за Кризни штаб. Шта ће даље бити са самосталцима, са незапосленима, са радницима у култури? Хоће ли уопште почети позоришна и концертна сезона? Углавном се ћути. Уместо да се обаве консултације са људима из културе, формулишу неки предлози, усагласе са Кризним штабом и направи стратегија рада у условима епидемије, министар чека. Можда га се Вучић сети па се разбуди, а ако не, зашто би се цимао. Лепше је са културом, али лакше је без ње.