ОД БРАТСКЕ РУКЕ
После Египта и Јордана, УАЕ је тек трећа арапска земља с којом Израелци успостављају пуне дипломатске односе, што није мала ствар. То што иза договора не стоје високи идеали већ голи прагматизам, друго је питање
Умору лоших вести које су обележиле ову годину, једна прошлонедељна, барем на први поглед, делује као добродошли тоник: Израел и Уједињени Арапски Емирати објавили су да су, уз посредовање Сједињених Држава, постигли договор о успостављању пуних дипломатских односа. После мировних споразума с Египтом 1979. и Јорданом 1994, УАЕ су тек трећа арапска, а прва земља Залива с којом ће јеврејска држава нормализовати односе; с обзиром на тешку и компликовану израелско-арапску историју, то већ само по себи није мала ствар. Штавише, из Вашингтона се најављује да ће врло скоро истим путем кренути још барем једна заливска држава; нагађа се - Бахреин или Оман.
Договор се, притом, у Абу Дабију представља као добитак за читав арапски свет, будући да се, према тој интерпретацији, Израел обавезао на одустајање од најављене анексије делова Западне обале - којом би у пракси, ако још не и у теорији, коначно била избрисана свака могућност стварања засебне палестинске државе.
Само што Израел то тако не види. Онако како премијер Бењамин Нетанијаху представља договор с УАЕ, њиме израелска страна од анексије није одустала, већ је само привремено одлаже, и то на „молбу“администрације председника Доналда Трампа - с импликацијом да, кад Трамп једном оде с функције, више неће бити ни моралне обавезе Израела да се даље уздржава. А то онда, као и у случају мртворођеног „мировног плана“за уређење израелско-палестинских односа који је Бела кућа у фебруару понудила на усвајање - Палестинци, који су с Американцима контакте још раније прекинули, о њему су с индигнацијом одбили да разговарају - сугерише да је и у овом случају, макар из палестинске перспективе, реч о предлогу по коме би нешто (дипломатско признање Израела) требало да буде размењено ни за шта (израелско одустајање, и то само привремено, од нечега чему се практично читава међународна заједница ионако снажно противи). Због тога је објава израелско-емиратског споразума међу Палестинцима - чије становиште је да арапске земље односе с Израелом не треба да нормализују све док се не постигне трајно решење палестинског питања - и дочекана као забијање братског ножа у леђа.
Тешко да ће то потрести крунског принца и фактичког владара УАЕ, Мохамеда бин Заједа, и друге аутократске владаре заливских земаља који ће се, сад кад је он пробио лед, вероватно лакше одлучити да га следе. Сарадња Израела са сунитским државама Залива, највидљивија управо у случају УАЕ, одавно није тајна: две земље тако већ годинама размењују обавештајне податке, просто јер имају заједничке непријатеље - шиитски Иран и, шире посматрано, политички исламизам, од чијег ширења зазиру и друге заливске земље. Емирати у том контексту као претњу виде и Турску, која под председником Тајипом Реџепом Ердоганом отворено подржава исламистичке снаге у региону.
Сада се, другим речима, само верификује стање на терену; а кључни аспект те нове реалности јесте то да су заливске државе у великој мери изгубиле интересовање да се даље залажу за (безнадежну?) палестинску ствар. УАЕ и друге младе заливске државе једноставно у Израелу не виде исконског непријатеља као други у арапском и исламском свету, и - веома држећи и до добрих односа са САД - понашају се прагматично: зашто би, уосталом, оне наступале другачије од највеће и најмоћније земље Залива, Саудијске Арабије, која се, руковођена својим опсесивним ривалством с Ираном, одавно отворено њушка с Израелом?
А могло би се и овако рећи: како год да крену да се преслажу коцкице блискоисточног мозаика, Палестинци су, изгледа, осуђени да трајно буду на губитку - данас можда чак и више него раније. Још им се сада, из Вашингтона и са других страна, набија на нос да су, због своје нефлексибилности, за ситуацију у којој су сами највише криви. Такво је време дошло: будућност, очито, припада Бин Заједима овог света.