Не видим ништа осим примитивне себичности
Ниједна од бивших социјалистичких земаља није консолидована, свуда недостају битне слободе и гаранције, свуда је невероватан степен друштвене неправде, те из свих земаља људи беже ка Западу. Чини се да су једина стварност економски интерес и виша класа која се спојила са политиком
Мађарски филозоф и публициста Гашпар Миклош Тамаш постао је познат још 1990-их као један од најзначајнијих левичарских интелектуалаца Европе. Гласни противник мађарског соцреализма, данас је познат као снажан критичар Виктора Орбана. Ангажовао се и политички као председник Зелене левице у Мађарској. Предавао је у Будимпешти (ЕЛТЕ, ЦЕУ) и многим универзитетима на Западу (Оксфорд, Чикаго, Џорџтаун, Јејл, Колумбија, итд.). Био је директор Института за филозофију Мађарске академије наука.
Већ годинама постоји интензивна сарадња између Александра Вучића и Виктора Орбана. Шта мислите о овој сарадњи и заједничким карактеристикама ових режима?
Источноевропски системи, упркос њиховим разликама, слични су у томе да је „реално постојећи социјализам“био последње рационално стање којег се могу сетити. Планска привреда, редистрибутивна држава која покреће све сегменте друштва, партија која чува и ограничава једнакост и мобилност, патернализујућа јавна управа која води бригу о грађанима, развој путем индустријализације, урбанизације и образовања народа, односно цивилизацијска структура која даје предност високој култури – није задовољила модернизацијске жеље којима је систем тежио, али је ипак имала јасне контуре, и – наравно, ауторитарне – аргументе у прилог дисциплине и стабилности. Тај процес су у Југославији ојачали антифашистичка митологија, антистаљинизам и федералистичко-антинационалистичка државна идеологија, којих није било у другим земљама. Укидање последњег
познатог поретка је у очима источноевропских народа један пад, декаденција. Од државних пракси након 1989. једино је етницизам успешан, а тржишно-компетитивни капитализам, који се заснива на приватној својини, такође није популаран, као што није популаран ни поглед на свет који носи са собом поштовање људских права, различите слободе, цивилно друштво, плурализам, итд. Чини се да су једина стварност економски интерес и виша класа која се спојила са политиком. Додуше, и они су окружени мржњом. Нема ничег што би држало заједно друштва осим сумње спрам овакве или онакве „спољашњости“: нису само муслимани или Руси (у Пољској или Румунији) или Европска унија (у Чешкој или на мађарској десници) непријатељи, већ је таква спољашњост и домаћи политички противник. У питању су друштва без везива у којима позадина диктаторских претензија није тиха послушност, већ хаос, распадање, и нарочито крах државне управе – и инфраструктуре и социјалне политике у њој.
Придружили сте се међународном позиву на солидарност са Институтом за филозофију и друштвену теорију у Београду. С друге стране, већ годинама се оглашавате због репресије над различитим образовним и научним институцијама у Мађарској (нпр. Централноевропски универзитет, Мађарска академија наука). Док је у ИФДТ-у промењен састав Управног одбора и изабран је нови директор, мађарске институције су из њихових борби углавном изашле као губитници. Да ли је могуће да је то због тога што Србија још није чланица Европске уније? Питам то и због тога што сте недавно објавили чланак о томе да је ЕУ заправо прилично индиферентна према Орбановим политичким потезима.
Европска унија није федерација која би могла да врши притисак у погледу заједничког уставног поретка. Хипотеза према којој се у њој уједињују државе са сличним уставним системима показала се погрешном:
Земље централне и источне Европе нису либералне демократије и уређене државе. То се не може рећи ни о Вишеградској четворци, ни о Словенији, Бугарској и Румунији, као ни о Србији, Албанији, Македонији...
централноисточне европске земље нису либералне демократије или уређене државе, а то се не може рећи ни о Вишеградској четворци, нити о Словенији, Бугарској или Румунији (иако има значајних разлика), као што се иначе не може рећи ни о Србији, Албанији, Македонији или Косову. Ниједна од бивших социјалистичких земаља није консолидована, свуда недостају битне слободе и гаранције, свуда је невероватан степен друштвене неправде, те из свих земаља људи беже ка Западу. Без обзира на то да ли су дотичне земље чланице Европске уније или нису. Чак и у западноевропским земљама нестаје лабав компромис направљен између 1945. и 1989. И донедавно важне и снажне земље се налазе у хаосу, као Велика Британија, Француска или Италија. Више нема солидарности – ако је она уопште икада постојала – између чланица ЕУ. Не видимо ништа осим примитивне себичности. Нестао је баланс који је постојао током Хладног рата, а Европа га ничим није заменила.
Подржали сте протесте мађарског студентског покрета 2012. Сећам се ваше примедбе у једном чланку где тврдите да је и појам аутономија универзитета заправо веома проблематичан. Да ли бисте нам то објаснили?
Аутономија универзитета – или других културних институција – (као и осталих неизабраних институција попут уставног суда или централне банке) наравно није демократска и егалитарна, већ представља привилегију. То важи и за аутономију тржишта где је такмичење регулисано, али је у питању регулисана анархија која не даје обештећење губитницима. Нисам присталица елитизма. Међутим, нажалост, у садашњим околностима, када су све врсте слобода и права угрожене, морамо бити опрезнији. Штавише, морамо бранити аутономију наших елитних институција од двоструке опасности, наиме, диктатуре и хаоса. Уколико су привилегије културне елите последње преостале сфере слободног говора, онда наш левичарски презир према елитизму није актуелан, јер бисмо на тај начин само подржали диктаторске претензије. Тако да би требало експериментисати са продуживањем и ширењем привилегија, те стварањем самоуправних институција (пре свега синдиката) и у другим сферама, што се у садашњој ситуацији чини утопијом без икаквих шанси.
Коронавирус у многим земљама носи са собом различите феномене ауторитаризма и секуритизације. Да ли се нешто слично догодило у Мађарској?
Нимало није реч о томе. Мере против коронавируса – осим оправданих техничких решења – донете су консензусом. Орбанова влада је увела ауторитарне мере позивајући се управо на то, а касније их је делимично укинула (иако их иначе ипак непрестано, с времена на време, уводи), са више или мање ефикасности. Подела јавних добара наставља се између различитих снага „дубоке државе“, а underclass и прекаријат су још више осиромашени. Расизам и фашистоид
Ништа не значе наше симпатије за црнце у САД ако прогањамо муслимане и Роме, ако православци мрзе католике и обрнуто, ако нашу етничку групу лишавамо одговорности због масовних убистава, а друге осуђујемо
на идеолошка пропаганда су и даље доминантни у централним медијима – без обзира на то да ли има епидемије или је нема.
Написали сте много текстова о ономе што сте назвали постфашизмом, упоређујући различите појавне облике те политичке идеологије. Како гледате на садашње протесте у Америци, са посебним освртом на Black Life Matters (BLM)? Може ли се повући нека паралела са дешавањима у Европи протеклих година?
Антирасистички таласи су се појавили и с ове стране Атлантског океана. Иако еманципаторски покрет – попут антиглобализма и еколошког покрета – не циља на државу (те није револуционарни покрет), он је и те како интензиван и страствен, покреће га морално негодовање. Веома је лепо то што је једном од репресивних друштава (јер је свако од њих такво!) срамота због своје страшне прошлости и садашњости, те покушава да исправи нешто. Мислим да је лицемерна жалба у погледу прекомерних поступака или насилних дешавања – јер заборавља моралну суштину ствари. Нажалост, европске критике спрам BLM смрде на расизам. Свака морална револуција је увек и деструктивна, а не само конструктивна – онај ко то не види, напросто је слеп. Када је црначки егалитарни покрет стигао у Европу, ми смо већ живели период након расистичког преокрета поводом мигрантске кризе. Тај преокрет је постао отров за јавност свих европских држава. Мрачна европска стварност која се први пут показала током југословенских ратова, није само на Балкану одредила природу политике, већ у целој Европи. Од Француске револуције је прошло два века, а идеја једнакости је отприлике истог значаја као и тада, штавише, можда сада има више отпора у односу на њу него у феудалним друштвима 18. века. Нису само социјалистичка достигнућа у опасности, већ и резултати грађанског друштва. Ништа не значе наше симпатије за америчке црнце ако прогањамо муслимане или Роме, односно
Нисам присталица елитизма. Али, у садашњим околностима, када су све врсте слобода и права угрожене, морамо бити опрезнији, морамо бранити аутономију елитних институција од двоструке опасности, од диктатуре и хаоса
ако православци мрзе католике или обрнуто, ако нашу етничку групу лишавамо одговорности због масовних убистава, а притом друге осуђујемо. У том погледу се наш задатак не мења ни ако векови пролазе – и наши циљеви се не остварују.
Познати сте као један од водећих левичарских интелектуалаца. Како тренутно гледате на улогу левичарских партија и да ли мислите да постоји могућност да ће после кризе социјалдемократије неке друге левичарске (и радикалније) партије имати већу улогу? У чему се тачно састоји криза савремене левице - ако она уопште постоји?
Криза социјалдемократије је само последњи у низу левичарских пораза. Пре свега 1914, 1933. и 1989. године су шовинизам, расизам, антисемитизам и етницизам однели победу над социјалистичким радничким покретом. Између осталог, због трансформације економије и технике, раднички покрет (као политички субјект) изгубио је иницијативу, те или је политички пасиван или прилази дискриминативној десници која сматра да су супарници традиционалног радништва (жене, обојени и имигранти) непријатељи. Често се сугерише да левица мора престати да брани мањине, те да би требало да заступа интересе који су својствени већини радништва. То је елитизам. Раднички покрет није био овакав или онакав зато што му је једна претходно постојећа „левица“рекла шта треба да уради. Већ због тога што је раднички покрет био покрет самих радника, те су сами одбацили националне оквире (као пре њих стоици или хришћани), а њихови савезници су били леви интелектуалци – раднички покрет није креатура левих интелектуалаца, већ је последица самосталног кретања пролетаријата која је створила своју верзију високе културе – чији смо ми наследници. Тренутно се суочавамо са биополитичким покретима (раса/ етницитет, род, околина), а уместо Марксовог модела еманципације радикално грађански појам једнакости је организујући принцип. Најзначајнији модерни теоретичар једнакости, Џон Ролс, био је либерал, а не социјалиста. Традиционални социјализам је мртав. Мање левичарске, радикалне партије (као Левица у Словенији, Можемо у Хрватској, Разем у Пољској или Блоко де Ескверда у Португалији, итд.) несумњиво су пријатељи радника, али се њихова гласачка база углавном састоји од супкултура и популација младих људи, административних радника, интелектуалаца, локалних савета, представника социјалних услуга и студената. Те супкултуре су понекад више удаљене од мејнстрима, а понекад мање, али алтернативу „новог света“нико и ништа не отеловљује, као ни 1917-1919. или 1945. Историјска конфигурација заједништва утопије и милиона радника – или, како је још давно названа: фузија пролетаријата и филозофије – нестала је.
МАРК ЛОШОНЦ
научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду
И донедавно важне и снажне земље налазе се у хаосу. Између чланица ЕУ више нема солидарности, ако је она уопште икада и постојала. Нестао је баланс који је постојао током Хладног рата, а Европа га ничим није заменила