Прохујало златно доба

Некада убедљиво највећи извозник, Југоимпорт СДПР, годинама бележи све мање профите. Део послова преузеле су фирме Слободана Тешића и ГИМ, који су у протеклих неколико година згрнули милионе евра профита, али ни њима више не цветају руже

Државно предузеће Југоимпорт СДПР, некада убедљиво највећи извозник српског оружја, са појављивањем привилегованих приватних трговаца оружјем који су повезани са владајућим СНС-ом, од 2016. константно сваке године бележи све мању нето добит. То јасно показују званични финансијски извештаји, из којих се види да су до пре годину-две пословни приходи и профити привилегованих приватних фирми расли, док је Југоимпорт назадовао. Прошлу годину СДПР је завршио у плусу од 1,8 милијарди динара, док му је 2016. профит био два и по пута већи, чак 4,4 милијарде динара.

О паду државне компаније говори и податак да је од продаје робе на страном тржишту 2016. приходовала 26,5 милијарди, а лане тек нешто више од 12 милијарди динара. Како једна невоља никад не иде сама, паралелно са падом прихода СДПР је почео да се убрзано задужује код банака. Забрињавајуће је што су сваке године краткорочни кредити, који се користе за ликвидност, све већи. Тако су обавезе Југоимпорта по основу краткорочних кредита од 2016. до 2019. повећане чак 13,5 пута, са 432,3 милиона на пет милијарди и 878 милиона динара. Тако бар произлази из финансијских извештаја, достављених АПР-у, а још више ће се знати када СДПР „прочешља“

Државна ревизорска институција. У истом периоду фирме једног од финансијера СНС-а Слободана Тешића и ГИМ, за који је посредовао сада покојни Бранко Стефановић, отац министра полиције Небојше, бележили су вртоглав раст. Тешић је имао више предузећа у овом периоду, које је гасио и отварао откако су га због илегалне трговине оружјем 2017. САД ставиле на црну листу, коју су 2019. прошириле. Тешић оружје извози преко више предузећа која контролише, с тим што Партизан тек послује годинама, док је Вектуру транс, у којој се повремено мењао формални власник, и Фалкон стратеџик солушн регистровао 2017.

За разлику од Југоимпорта, чији су показатељи све лошији, ГИМ је 2016. имао профит од само 968.000 динара. Већ наредне године, када се у послове укључио и покојни Бранко Стефановић, профит је вртоглаво порастао на 144,9 милиона динара, 2018. на рекордних 147,9 милиона, да би лане, због пада тражње на светском тржишту, а могуће и због појачаног пословања преко офшор фирми из пореских рајева, нето добит пала на 65,3 милиона динара. Расту профита очигледно је допринело значајно повећање прихода ГИМ-а од продаје оружја на иностраном тржишту. Након што је 2016. та фирма од извоза оружја приходовала 38,7 ми

лиона динара, већ наредне године ти приходи су повећани на 975 милиона, а у 2018. на 1,8 милијарди динара, да би лане пали на непуну милијарду динара. И за Тешићеве фирме Партизан тек, Вектура транс и Фалкон стратеџик солушн претходне четири године биле су углавном успешне, много боље него за Југоимпорт. У 2018. укупна зарада ова три предузећа била је 463,9 милиона, а у 2019. године 310,3 милиона динара. Најновије Тешићеве фирме, Вектура транс и Фалкон стретеџик солушн, од оснивања 2017. бележе раст пословних прихода и профита, док су за Партизан тек 2016. и 2017. биле најбоље пословне године. Војни аналитичар Александар Радић каже за НИН да је било пада продаје оружја 2019. у односу на 2018. јер је потражња мања и жестока је конкуренција, али додаје да је могући разлог то што се нема увид како су српски приватни трговци оружја продавали преко офшор компанија. „На пример, 2018. продаје је било преко Маршалских Острва за Јерменију. Због те продаје имамо дипломатски скандал са Азербејџаном. Тако се ствара невидљиви профит и можемо само да претпоставимо да је ’кајмак’ од продаје узет преко егзотичних острва“, истиче Радић.

Александар Миловановић, који је у Југоимпорту СДПР радио од 2003. до 2018, каже за НИН да је ово предузеће на својим рачунима 2012. имало више од 150 милиона долара и 600 милиона долара уговорених послова, уз минимална банкарска оптерећења. „Основна зарада до тог периода је била кроз извоз наоружања и војне опреме из свих фабрика наменске индустрије, као и сложених борбених средстава која су била производ СДПР. Након промене власти 2012. и доласка новог менаџмента, СДПР за врло кратко време престаје да буде главни ослонац и систем интегратор наменске индустрије и долази у ситуацију да му се први пут помаже из буџета Србије, што се до тада никада у историји компаније није дешавало“, наводи Миловановић.

Он каже да су дугови СДПР према банкама нарасли на више од 100 милиона долара и да су традиционални купци окренули леђа овом српском гиганту. „Суштина је да су менаџмент СДПР-а и повлашћени приватни трговци оружја у ствари једна иста екипа људи који све раде координисано и у договору. Најбољи пример за то је већ легендарни уговор између либијског Министарства одбране и фирме Карсо са Кипра из 2013. Наиме, приватни трговац оружјем Слободан Тешић доводи у Србију делегацију Либије, а званични домаћин било је Министарство одбране Србије, на чијем челу се тада налазио Александар Вучић. Тешић је тражио логистику од стране државе за реализације уговора јер се у то време налазио на црној листи УН-а, а Либијци су све плаћали у доларима па би у том случају амерички ФЕД схватио да се ради о послу који је повезан са Тешићем и одмах би га блокирао. Тада на сцену ступа СДПР, јер је по тадашњем закону о производњи и промету НВО, робу у Србији могло да купи само то државно предузеће, а не приватне фирме. Супротно Закону о

Приватни трговци продају оружје преко офшор компанија, тако се ствара невидљиви профит, а неко скида „кајмак“преко егзотичних острва Александар Радић

девизном промету и Закону о облигацијама, фирма Карсо је плаћала робу СДПР-у пре извоза у динарима, али му није пренела разлику у цени. НБС је тада дала тумачење да комисионар плати робу комитенту унапред у динарима и то је потписала гувернерка Јоргованка Табаковић. Овом конструкцијом изигран је Закон о производњи и промету НВО и Закон о облигацијама, а приватном трговцу омогућено је да остварује екстрапрофит“, тврди Миловановић. Он каже да је, поред пружања логистике за приватне трговце, разлог пада СДПРа пре свега менаџмент, који се више бавио трошењем новца са рачуна фирме него уговарањем нових послова. „Поред своје неспособности, менаџмент је показао склоност ка сулудим пројектима типа реновирање неколико хиљада квадрата пословних просторија згарде СДПР-а који су достигли цену од 2.700 евра по квадрату. Све је то могло да се ради јер није било стварне контроле пословања фирме. Наиме, до 2012. интерни контролори рада компаније су били Управни одбор фирме и самостално одељење за пословну безбедност, док су споља рад контролисале војна и цивилна служба.

Међутим, нови менаџмент укида одељење за безбедност, а у Управни, касније Надзорни одбор бирани су страначки људи који никако не могу да обављају контролну функцију. Руководство СДПР-а, постављено 2012, опијено је количином новца на рачуну и својим незнањем и некомпетентношћу успева да од најјаче фирме на Балкану направи трећеразредно предузеће, које мора чак и пословне уговоре да ставља у залог банкама како би узимало кредите. Пример је заложно право на потписаном уговору са либанским Министарством одбране у вредности од 11 милиона долара“, наводи Миловановић. Радић пак каже да се на примеру Крушика види да су приватни трговци имали привилеговани приступ роби. „С друге стране, СДПР је имао велике инвестиције и спорно је да ли ће оне бити враћене. На пример, изграђена је фабрика у Узићима, али не знамо да ли та индустрија ишта производи. СДПР има и сестринске фирме и тешко је видети праву слику. Кроз сестринске фирме су имали значајна улагања. Сада је СДПР укључен чак и у грађевинске радове у Београду преко сестринског предузећа ПМЦ инжењеринг“, наводи Радић.