Ланац памћења

Aрхипелаг je објавиo књигу изабране поезије Живи ланац знаног света ирског нобеловца Шејмуса Хинија (1939– 2013), у преводу Стефана Пајовића. „Геолошки слојеви земље постају у Хинијевој поезији саживљени са геолошким слојевима културе и историје“, каже зa НИН Гојко Божовић, уредник ове издавачке куће. „Само у том амалгаму настаје песма као јединство различитих елемената, видљивих и посредованих, историјских и савремених, доживљених у искуству и проживљених у културном преиспитивању и историјској свести. То јединство постаје стварни и симболички израз Хинијеве песме.“

Реч је о лирици штампаној после 2000. године. Божовић напомиње да позне песме Шејмуса Хинија чешће него раније узимају на себе облик путовања. „Путовања у времену и простору, и једна и друга вођена културно‑историјским разлозима. Култура оживљава пред песником једнако као што је историја трајно присутна у свести његовог лирског субјекта. Поезија одводи читаоца на путовања на изабрана места културе и историјског трајања.“

На једној страни, то је Грчка као основа европске цивилизације, а на другој страни, то је Толунд као једна од најстаријих насеобина на европском тлу. „Тако поезија постаје живи ланац памћења проистеклог из стварности, памћења проистеклог из културе и оног трећег памћења проистеклог из сусрета промишљеног искуства и дубоко проживљене културе.“

АНАХОРИШ 1944. ГОДИНЕ

Клали смо свиње када су Американци стигли. Уторак ујутру, сунчева светлост и крв у сливнику Испред кланице. С главног пута су Могли чути скичање, Онда су чули како престаје и угледали нас У рукавицама и кецељама како се спуштамо с брда. У две колоне, с пушкама на раменима, марширају. Оклопна кола и тенкови и отворени џипови. Шаке и руке опаљене сунцем. Непознати, неименовани, На војној за Нормандију. Нисмо тада могли знати Куда су се упутили, као дечачићи смо стајали ту Док су нам бацали жваке и ваљкаста паковања шарених слаткиша.