Бомба од јабуке
Наслов овог текста могао би да буде ДАДА усклик или Дишанова смицалица из убеђења „…да ликовна уметност не треба да буде само ствар вида, него да мора бити у вези са сивом масом ума”. Овај повратак на почетак 20. века, важан је за тачно ишчитавање многих токова у ликовној уметности који нас доводе до овог нашег времена. Тада је отворен простор за концепт, али и за оправдања, изговоре и многе произвољности. Оно што је несумњиво, схватање и прихватање модерне уметности више није било исто. Kубизам је афирмисао колаж, а ликовним говором је у простору сведочио утилитарни предмет и већ знане форме направљене, у основи, за практичну примену.
Овај мали увод је био потребан да би се приближиле и сагледале сличности и разлике у радовима двоје зрелих, занимљивих аутора, Јелене Трпковић и Жарка Бјелице, на изложби Саучесници у преплету времена у ПГБ.
У различитим медијима изведени, различите просторне оријентације и тоналитета, њихови радови активно комуницирају, како међу собом тако и с посматрачем кога увлаче у своју авантуру већ створених форми и њихових „сусрета“. Озбиљно, а духовито, иронично и детиње смело, ведро и весело окупирају простор својим значењима, одлучни да нас забаве и замисле.
Јелена Трпковић бележи друштвени сегмент времена кроз географију и историјски ток његовог протицања и прожимања. Kолажира места и појаве, дводимензионално слаже ликовне приче у плановима, једну преко друге, да би направила нови наративни однос и подвукла одређени став. Тамо где сматра да је потребно, директно интервенише, доцртава недостајуће делове и успоставља нове везе. Једноставан је материјал којим она даје коментаре на друштво и време чији смо савременици, али и време које је иза нас. Мапе са својим историјским причама су, у овом циклусу, једна од подлога и са другим предметима у игри, духовити отклон (есцајг у првој равни) од озбиљних интервенција око њиховог прављења последњих деценија, прављења граница и рађања нових држава. У неко друго време (поморских открића), ту су бродови и арсенал справа и апарата неопходних за просторну оријентацију. Јелена Трпковић не супротставља планове у својим колажима, већ их слаже у оквир, наглашавајући неке да би другима дала адекватно место. Тај ритам, у сведеној равни и оквиру рада, од посматрача прави саучесника у преплету времена (њиховом нелинеарном сусретању). Једноставан приступ сложеној игри временских токова ослобађа лична запажања и увиде у сопствени однос према неком добу које није „наше“.
Радови Жарка Бјелице направљени су од предмета нађених, разбацаних свуда око нас, утилитарних или не, делова неке непознате целине, најчешће остављених као отпад, одбачених из свог употребног тока и функције. Њихов повратак у живот је конструкција уметничке имагинације и почетак приче. Предмети, „ликови“, постају ансамбли са потпуно новим садржајима и значењима. Њихова примарна појавност наговештава и открива друге, скривене, могућности. Жарко Бјелица својом маштом обликује међусобне односе између предмета и промена у које их уводи, мења им „лик“и даје нова значења. Kонтекстом и међуодносом са другим актерима настају нове просторне целине. На овој изложби су то невелике тродимензионалне композиције које освајају својом ведрином и духовитошћу.
Иако имају потпуно различите ликовне приступе и начине казивања, ово двоје уметника остварују сагласје у осећањима која изазивају код посматрача. Оба рада маме осмех којим нам скрећу пажњу, указују на врло важне моменте наше егзистенције, невидљиве на први поглед, а истакнуте овим луцидним радовима пред нама.
Радови Јелене Трпковић и Жарка Бјелице активно комуницирају, како међу собом тако и с посматрачем кога увлаче у авантуру већ створених форми