Копачи бунара
Или: ако је Јова Кафана из Мокре преживео удар грома, да ли то значи да, у ова летња времена, мора и по литар ракије дневно да се попије
На врелу у Мокри, од дуга времена, прича се све и свашта. Тако дознајем да је Миле Говњар из Беле Паланке пао са црног дуда на земљу и тог трена заборавио да говори цигански те са својим сународницима, у кући и на улици, разговара само на српском. Сећам се да се и на Новом Београду својевремено причало да је Тијанић, родом из Подујева, пао са трешње и заборавио шиптарски. И само нам још треба да мој Алек љосне са неке шљиве у Јајинцима и заборави српски, а течно проговори кинески. Како ли ћемо га, тек онда, разумети када се, сваки час, обраћа јавности?!
Али, оно што се прошле недеље десило на Сувој планини то брале ни Борхес не би смислио! Елем, купам се у врелу са Слободаном Милошевићем и Путиновом Каћушом из Ниша, кад, поче пљусак са грмљавином, па се склоним, одмах, ту, код Микија Лулета. А за њега дознадох, недавно, да је, у седмом колену, турског порекла и да су се у Мокру свукли из Заплања. Добро, не можемо сви да будемо аријевци...
Огладнео од купања навалим, код Микија, на пуњене паприке, кад ошину гром иза мојих леђа, плексус ми, бре, заигра, а кучка Беба побеже испод стола. И прође неко време, а из Беле Паланке, ето, „ладе“Црвеног крста, нина, нана, нина, нана, оде теренско возило, кроз беспуће, ка Брдалици. И шта ће тамо бити?! Јову Кафану из Мокре треснуо гром док је био са буљуком мокранских оваца: пет оваца ошамућено, једна угинула, а Јова Кафана у бесвесном стању превезен у нишку болницу. Лекари установе да је гром треснуо Кафану испод десног рамена, прошао му кроз срце, опрљио му мало муда и завршио у Јовиним петама, а он се пробудио и виче: „Где су ми овце, где су ми овце?“Доктори се унезверили, не знају ни себи ни родбини да објасне како је Јова Кафана преживео удар од двеста хиљада волти и остао жив! Објашњење је просто: Јова Кафана дневно попије и до литар ракије, па је зато и Бог, вероватно, био припит када је послао гром на Јову из неких њихових старих нерашчишћених рачуна.
Него, ту се ова сувопланинска сага не завршава. Још пре три недеље, нас петорица почели смо да копамо бунар изнад мог Видова, а воду бисмо свели до мене и Ацкове кречане где се у мају истерују мокранска говеда. Али, прво, Влади из Земуна умре отац, и то нам успори радове, а онда и Јова Кафана и Пеђа Бердуљац почну да косе и скупљају сено. И, када смо решили да наставимо копање бунара, кафану тресне гром у прошли четвртак, а онда Пеђа Бердуљац у петак умре, у сну. По старом српском веровању, смрт узима на махове, по тројицу, и, неће ваљда нас преостале копаче бунара да дира.
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, уважава стара српска веровања, али упозорава: „Поставља се питање: да ли Јову Кафану рачунаш у мртве или у васкрсле? Јер они који су васкрсли не рачунају се ни у живе, ни у мртве! То смо већ имали са Исусом из Назарета, па и са васкрслим Лазаром из Витаније. Него, сасвим је друга прича зашто неко са неба не дозвољава копање бунара изнад Видова?! Шта ако је Космички левак о коме толико причаш привезан баш ту за земљу. Хоћеш ли да прекинеш везу са Сиријусом одакле ти стижу на прекуцавање сви твоји романи, па и ових седамдесет песама о пресократицима које си, у једном даху, написао?!“
И ту се дебело замислим, али не знам како да копачима бунара саопштим да се манемо ћорава посла. А, ако им кажем да можемо да оштетимо Космички левак, могу да позову нашег другара Марка из нишког Холивуда, како од милоште зову лудару у Топоници.
И моја Црна се ту забринула: „Не би требало да шириш ни причу да је Миле Говњар пао са дуда и заборавио цигански! И, не дај боже да твој Алек, онакав незграпан, љосне са неке шљиве у Јајинцима и заборави српски, па да морамо сви да учимо кинески!“