Не верујте својим очима
Чланови српске делегације у Вашингтону изгледа да су у Овалној соби код америчког председника Доналда Трампа заборавили српски. Откако су се вратили ништа их не разумем. Тамо се председник Србије хвалио да је од Трампа на поклон, уз оловку, добио и кључ од Беле куће, да може, кад год му се прохте, да уђе у њу. А онда је, после само неколико дана, на РТС-у, Александар Вучић изјавио да је у Вашингтону „Србија успела да одшкрине врата Беле куће“. Па, зар са Трамповим кључем не може широм да их отвори, већ само одшкрине? Чудан неки кључ. Као што су чудна и она два „писмена“са којима се вратио после „историјске победе“, због које су за Нобелову награду за мир кандидовани – Трамп и владе Србије и Косова. Дакле, Ана Брнабић, а не Вучић.
До повратка делегације мислио сам и да се Србија у Вашингтону обавезала да ће до јула 2021. преселити амбасаду из Тел Авива у Јерусалим. Учинило ми се чак и да у тачки 16 споразума дословно пише: „Србија (Београд) пристаје да отвори канцеларију привредне коморе и државну канцеларију у Јерусалиму 20. септембра 2020. године и да пребаци амбасаду у Јерусалим до 1. јула 2021. године“. Али брзо сам се уверио да не треба веровати сопственим очима. Прошле среде, гостујући на ТВ Прва, саветница председника за медије Сузана Васиљевић категорично је тврдила да се сеоба амбасаде „не помиње у нашем, већ само у папиру који је потписала Приштина“. И поновила да се „та тачка не налази у нашем папиру“. Па ви сад верујте својим очима.
Да би развејао бројне дилеме, и Вучић је на РТС донео оригинале споразума из Вашингтона, „да људи виде шта је истина или није“. Ма, видео сам ја и пре тога, али ми још није јасно како видим и оно што не пише. Јер, побогу, још не могу да верујем да би неко из Вучићевог тима покушао да оспори нешто што су сви могли да виде. Па ми некако лакше да посумњам у себе него у оне који се боре за српске националне интересе.
Таман сам тешком муком прихватио да је време да одем код очног лекара и проверим диоптрију, кад опет обрт. Само дан након што је Сузана Васиљевић рекла да те одредбе у споразуму нема, Вучић је на питање новинарке РТС-а од чега ће зависити сеоба амбасаде Србије из Тел Авива у Јерусалим, одговорио: „ни од чега“?! Па сад, буди паметан.
Накнадно сам, из још неких примера, схватио да нешто са мном није у реду. Уочи београдских избора 2018, тадашњи градоначелник Синиша Мали, актуелни градоначелник Зоран Радојичић и вечити заменик свих градоначелника Горан Весић обећали су Београђанима да ће добити метро. Добро, не могу Београђани баш да се провозају метроом, чак ни они који су, као Аја Јунг, још пре две и по године добили бесплатне карте, али људи, метро постоји. Својим очима – ах опет те проклете очи - на сајту Агенције за привредне регистре пронашао сам Јавно-комунално предузеће за изградњу и обављање превоза путника метроом и развој градске железнице у Београду – Београдски метро и воз. Ето, дакле, доказа, црно на бело да метро постоји, колико год докони Београђани гунђали.
Иако ће 12. октобра прославити тек други рођендан, метро већ има иза себе сјајне резултате. Шта, не верујете? А знате ли и једно друго предузеће које је 2019. повећало број запослених за 325 одсто? Или фирму која је 2018. имала нето губитак од 109.000 динара, а годину касније нето добит од 23,7 милиона динара? Неког ко је за годину дана месечне пословне приходе увећао осам пута? Познајете ли послодавца који 62 одсто пословних прихода исплаћује запосленима?
Да скратимо, Београдски метро је лане од 70,3 милиона динара пословних расхода чак 43,8 милиона исплатио за покриће трошкова зарада, накнада зарада и остале личне расходе. Проста рачуница показује да је свако од 17 запослених у том јавно-комуналном предузећу, које је град Београд основао са почетним капиталом од 1.000 динара, сваког месеца добијао 214.799 динара бруто. Или око 133.415 динара нето. Каква успешна стартап компанија са просечном платом у другој години пословања од 1.135 евра. Па ко не би пожелео да се тамо запосли?
А ви и даље верујте својим очима и причајте да метро не постоји. Њиме је група одабраних давно прошла станицу „Србија 2025“, јер су њима плате већ увелико изнад обећаних 900 евра. А осталима како буде. И ако буде.
Није све у Србији онако како изгледа. Многи, на пример, мисле да Београд нема метро, а запослени у том јавно-комуналном предузећу имају просечне плате од 1.135 евра. Па, како онда метро не постоји