Цена слике из Овалног кабинета
Да ли је велика политичко-пропагандна акција санирања штете у потпуности успела и шта нам, нарочито с обзиром на застој у процесу евроинтеграција, говори чињеница да је она била потребна
Изгледало је као пут у политичку пропаст са кога нема повратка: потпис Александра Вучића на документу припремљеном у кабинету Доналда Трампа, према првим реакцијама, у тренутку је увео Србију у неочекивани сукоб са ЕУ, Русијом, Кином и Арапима. И све то уз најаву могуће кризе и са самом Америком – у случају да у новембру, на председничким изборима, заиста победи Џозеф Бајден, коме анкете тренутно дају веће шансе него актуелном председнику.
Оштра реакција ЕУ због најављеног пресељења амбасаде Србије у Јерусалим, супротно резолуцији Савета безбедности УН 478 из 1980. године, деловала је још и безазлено у односу на стање на „руском фронту“: после увредљивог твита Марије Захарове, портпаролке Министарства спољних послова Русије, која је председника Србије ставила у недостојни контекст „ниских страсти“, одговор Марка Ђурића личио је на додатно укопавање.
И то не само због обраћања моћној жени моћне земље („срам вас било!“) већ и због откривања чињенице да је Вучић „код руског председника и по сат и по времена чекао на пријем“– што свакако није нешто што прија ушима Вучићевог бирача, навикнутог на приче о огромном међународном угледу свог вође, с акцентом на љубав и пажњу коју добија у братској Москви. Једино што је могло деловати горе од Ђурићевог „вађења кестења“- или макар се поредити с њим - било је отказивање учешћа у дуго планираној војној вежби са Русијом и Белорусијом – данас за сутра.
У ери интернета, чинило се и да је Вучићево лично достојанство самлевено до мере у којој је и моћна напредњачка пропагандна машинерија неупотребљива: снимак његове унезверене реакције у моменту кад Трамп саопштава да ће амбасада Србије бити премештена у Јерусалим до јула следеће године имао је милионе прегледа, изазвао глобалну спрдњу, заслужио специјални прилог на турској телевизији и овековечио се у бројним мимовима и монтажама.
По београдским кулоарима прострујала је и вест да Ивица Дачић намерава да поднесе оставку на позицију (техничког) министра спољних послова. Потврде, наравно, није било, али је чињеница да се Дачић није појавио на најављеном догађају за тренутак добила статус аргумента за теорију према којој лукави социјалиста планира на време да побегне са брода који, у страшној олуји, почиње да тоне.
И као да је, одједном, ветар променио правац: претећа криза у односима са Русијом заборављена је након (полу)извињења Захарове, а потом и извињења самог Путина и министра спољних послова Сергеја Лаврова.
Потиснуте су и прогнозе о проблемима са Кином: још нису сви успели ни да схвате у каквој би вези могла бити одредба из вашингтонског документа о забрани употребе 5Г опреме „која долази од непоузданих добављача“са односима Србије и Кине, стигла је вест о срдачном сусрету Вучића и кинеске амбасадорке у Београду. Потом је и (још увек) премијерка Ана Брнабић посетила компанију Хуавеј, где је гово
рила нешто што указује на могућност да се настави пословање са кинеским гигантом, а да то не значи кршење договора из Вашингтона.
Истовремено, прича о селидби амбасаде у Јерусалим максимално је релативизована, а изгледа да је спровођење и других спорних одредби вашингтонског документа „тамо где треба“усмено доведено у питање.
Као „шлаг на торту“, стигао је нови разлог за величање Вучића у виду кандидатуре за Нобелову награду за мир, у пакету са Доналдом Трампом и Авдулахом Хотијем – све то упркос чињеници да је шведски посланик Магнус Јакобсон за добитнике великог признања предложио Трампа и владе, а не председнике, Србије и Косова.
Да ли то значи да је – осим на унутрашњем, медијски строго контролисаном терену, Вучић и на међународном плану успео да се из вашингтонске авантуре извуче неоштећен? И да га је учешће у Трамповој предизборној кампањи, плаћено бројним изразима подршке који се последњих дана твитују са вашингтонских адреса, чак и додатно ојачало?
И све то док нас затрпавају све драстичнији докази о томе колико је сама Србија, што би рекли у њеном западном делу – разбатаљена – мада је и то слаб опис за земљу која, рецимо, чак и у „историјске преговоре“улази без скупштине и владе. Али зато у време очигледно подивљалог уличног криминала и учесталог сумњивог отуђења државне имовине, има државног тужиоца у нирвани и полицију која се не бави својим послом – ваљда да би сачувала енергију за следећи обрачун са грађанима који се боре за своја права.
„Није све ’испеглано’, далеко од тога, могуће је само да су нека очекивања о штети била преувеличана“, уверен је политиколог Вујо Илић. Према његовој дијагнози стања после вашингтонских преговора, највећи „минус“доживела је перцепција Србије као кандидата за ЕУ, а највећи „плус“перцепција Вучића као државника који има западну подршку, док штета у односима са Кином и Русијом није толика колико смо у првом тренутку могли помислити.
И Дејан Бурсаћ из Института за политичке студије каже да би се, због потписивања конфликтног споразума који се тиче бројних актера, могле очекивати последице на спољнополитичком плану, „па зато онолики рад на санацији штете“.
А на кога би се те последице могле односити – на Вучића или на Србију? У међународним односима, то је неодвојиво, каже Бурсаћ који, подсећајући на тврдње Вилијема Монтгомерија о финансирању опозиције, Слободану Милошевићу каже да данас „нико не би улупао сто милиона евра да прави опозицију у Србији“, те да власт не може да падне без унутрашње критичне масе – које сада нема. У проблему је, каже, међународни кредибилитет земље, што се може одразити на склапање будућих кредитних и других аранжмана.
Вучић је, каже Илић, успео да купи још неко време, у коме ћемо гледати наставак игре „ЕУ версус САД“, при чему ће он изгледати као државник са западном подршком. Ипак, није све исто: након потписа у Овалном кабинету, унапређен је амерички економски интерес, а повређени интереси ЕУ. И није реч само о тренутном скору. Приближавање САД траје већ неко време, као што је и окретање леђа ЕУ видљиво дуже време, „а то не може да се испегла“, каже Илић.
Раширено уверење да пут до Брисела води преко Вашингтона, базирано на искуству централноевропских држава од пре 30 година у данашњем тренутку Илић назива илузијом. А те илузије би се, уколико нам је учлањење у ЕУ и даље циљ, ваљало што пре ослободити с обзиром на стање на терену: успоравање процеса евроинтеграција видљиво је од 2018, а у јуну ове године, први пут откако је процес почео, нису отворена нова преговарачка поглавља.
Многе ствари могу да се промене, али три кључне не би смеле – однос према ЕУ, према Русији и начин на који се третира Косово, јер те промене могу да уздрмају СНС и зато толико труда да се одржи привид да су ствари исте, иако се мењају Вујо Илић
Илић каже да су за тај застој одговорни и политика ЕУ („умор од проширења“), али и наша невољност.
Важну оцену ефеката збира та два фактора управо очекујемо, у виду најновијег извештаја Европске комисије о напретку Србије. У међувремену, ЦРТА је припремила анализу испуњавања политичких критеријума у процесу приступања ЕУ у пет области, чији сами наслови сликовито описују стање: Избори у Србији – симулација демократије, Медији у Србији – одбрана постојећег стања, Правосуђе у Србији – независност на чекању, Корупција и организовани криминал у Србији – колико кошта интегритет, и Папир по папир поданик – осврт на реформу јавне управе. Детаљи анализе су, наравно, још неповољнији.
Перспектива чланства у ЕУ даља је него икад, каже Илић, сумирајући ефекте домаћег рада на испуњавању критеријума и чињенице да у Бриселу, заправо, нема озбиљног бављења Србијом, већ „само до мере да не представља опасност по интересе осталих“.
А колико то заиста боли нашу власт, све очигледније посвећену сопственом одржању и економским интересима своје клијентеле? Не много, верује Бурсаћ који види два кључна покретача српске власти. Један је рејтинг – а за бирачко тело питање евроинтеграција данас није ни у „топ 10“. Други покретач су спољни односи. „У спољнополитичком смислу, нашли су нове савезнике који су јачи и јединственији од ЕУ. Директно комуницирају са важним актерима (Трамп, ’брат Си’) а
За српску власт, осим рејтинга, кључни покретач су спољни односи, а ту је нашла нове савезнике, јаче и јединственије од ЕУ. Она директно комуницира са Трампом, „братом Сијем“, а то што пише у извештају Европске комисије не тангира никога Дејан Бурсаћ
то што пише у извештају Европске комисије не тангира никога“, каже Бурсаћ.
Илић, међутим, подсећа на генезу СНС из које се види да је обећање ЕУ перспективе увек било једно од кључних. „Многе ствари могу да се промене, али су три кључне које не би смеле – однос према ЕУ, према Русији и начин на који се третира Косово“, каже Илић. „Те промене могу да уздрмају СНС. Није нужно, али је изгледно да би померања у тим областима довела до кризе и зато толико труда да се одржи привид да су ствари исте, иако се мењају. Очигледно је скретање са правца придруживања ЕУ“, каже Илић.
Очигледно је свашта још: рецимо, да је, након што је због „хитности“одржавања избора угрожено јавно здравље заташкавањем стварне епидемиолошке ситуације, прошло скоро три месеца а да није завршено чак ни формирање парламента, иако не постоје објективни разлози за то. И ништа: „Људи знају где је неформална моћ. За већину – власт постоји“, каже Бурсаћ.
Та власт, оличена у једном човеку, међутим, добила је ових дана важну лекцију: она спектакуларна спрдња изазвана снимцима из Трамповог кабинета указала је на цену коју може имати потпуни изостанак поделе одговорности. Изненадну и огромну.
Спремност да се, у моменту, погази сопствена реч и изађе у сусрет жељама јаких „играча“, заједно са бесомучном пропагандом која грађанима онемогућава да схвате цену таквих поступака представника сопствене државе, овог пута спречила је испостављање великог рачуна адресираног на лично име. До када ће то бити могуће, с обзиром на претећу економску кризу изазвану пандемијом која не јењава? Да ли су слабост опозиције, снажна медијска пропаганда, контрола новчаних токова и средстава силе баш довољан осигурач који гарантује да лонац под великим притиском неће експлодирати?
Александар Лукашенко је веровао у успешност тог рецепта, па се изненадио.