Драшко Ђеновић
Највећи проблем за верујуће је то што се све наведено догађало за време патријарха Павла, живог свеца, како је неформално инаугурисан. „Он је био велики духовник, наиван у оперативним пословима, док патријарх Иринеј који је пре неколико дана напунио 90 година нема воље ни снаге да се суочава са круцијалним проблемима Цркве“, каже Ђеновић. Али, они неће нестати под тепихом, где их врх СПЦ-а гура.
Тако скандали падају у заборав, као и њихови виновници, попут Пахомија. О томе говори текст Миљенка Дерете, редитеља и оснивача Грађанских иницијатива, сада почившег. Присуствујући скупу Жена у црном поводом доношења новог Закона о црквама и верским заједницама, 2006, Дерета се нашао усред групе средњошколаца, случајних пролазника. Не схвативши садржај транспарента којим се абортус сматрао бољим од силовања од стране епископа, питали су се међусобно „а шта је то Пахомије?“. Јединица за лицемерје, могао би гласити одговор да у жижу пажње 2012. није ушао сада бивши владика зворничко-тузлански Василије, алијас Љубомир Качавенда. Тврдње ексђакона Бојана Јовановића да је владика починио дела слична Похомијевим, али и изрежирао убиство богослова Милића Блаженовића у манастиру Папраћа у БиХ, такође нису разматране у црквеним оквирима. О веродостојности пронађених снимака са доказима блудних радњи, полиција се није изјашњавала, нити је покренут секуларни судски поступак. До њега је, истина, дошло, али су се на оптуженичкој клупи нашли медији који су ове тврдње пренели, а које је тужио Качавенда. Јер и њему је смерност била угрожена.
Међутим, и овде је било речи не само о сексуалним, већ и финансијским страстима епископа, евидентним по једном од најгламурознијих храмова, а још више – владичанском двору, свом у злату, свили и кадифи. Који, наравно, није Качавендин, већ припада Цркви као таквој, на коју у целини нападају богохулници. Баш као што владикама спочитавају луксузни возни парк, наводно устоличен жељом верника да им се духовне вође некако „истакну“, како је овај парадокс једном расветлио патријарх Иринеј. Заборављајући на монашки завет сиромаштва.
Ни љубав према парама није нешто чему се треба чудити, мисли Ђеновић, „јер, сви смо ми – кварљива роба“. Такође, данашње владике потичу из сиромашног бекграунда, за разлику од својих претходника, па ваља намирити читаву фамилију. Новца има, хвала Богу, чим нестанак милион евра из касе Архиепископије београдскокарловачке може да остане непримећен годинама, и да се открије тек ванредном ревизијом, када је Црква осумњиченог благајника пријавила (световном) Тужилаштву (2013).
„Не може мачка да прође поред сланине, а да се не омрси“, Ђеновићев је опис феномена, својственог и нашим духовним пастирима. Куриозитет је што је због сличног „мрса“зглајзнуо владика рашко-призренски Артемије, па би овде порука Цркве била – само ми у паре не дирај. Слично важи и у контексту просјака испред храмова, које свештеници по правилу терају.
Црквени се процеси не спроводе јер би изазвали ланчану реакцију, будући да нико од главешина није без путера на глави, и нико није спреман да се отвори његова „фасцикла“
Што се тиче Качавенде, он је у својој фирми прошао споразумно, јер му је врх СПЦ дао шансу да сам поднесе оставку, односно да се повуче „из здравствених разлога“. Али, он је у БиХ и даље владар из сенке, како запажају упућени, све иако је против њега и њему сличних покренут процес пред британским судовима. Ненадлежним, како се испоставило, за изгреде званичника наше цркве, с којима имају тек периферну везу преко Британско-скандинавске епархије СПЦ.
Кад могу владике да се одају блуду, зашто не би могли професори Православног богословског факултета у Београду, ако су махом свештеници, а не монаси, обавезани на целибат? Из
тог угла није баш толико неморално што је актуелни продекан за наставу Владимир Вукашиновић интерно оптужен за сексуално узнемиравање бар четири студенткиње. И он је имао срећу да се прва осмелила да се обрати адвокату, као и тадашњем декану владици Игњатију, али и патријарху Иринеју, тек по застарелости случаја.
Етичка комисија коју је сазвао Игњатије 2018, закључила је да нема полуга да истражи случај полног узнемиравања, будући да се радило о два супротстављена сведочења, девојчином и Вукашиновићевом. И препоручила да се ствар реши на Црквеном суду и у Јавном тужилаштву, што се није догодило. Нити је патријарх Иринеј реаговао. Вукашиновић се хладно држао правних чињеница, без икакве гриже савести, напомињући да је Кодекс професионалне етике Београдског универзитета усвојен 2016, деценију након „наводних радњи“за које се терети. У том писму, у које је НИН имао увид, боде очи његово ругање девојчиним описима у којим га пореди са демонском силом. У коју би, као црквено лице, ваљда требало да верује.
С обзиром на спорост и пословичну нефункционалност Црквеног суда, и најновији случај Стефана Шарића, викарног епископа (дакле, монаха) и старешине Храма Светог Саве, сачекаће да буде истражен. Државни органи су „срећом“приступили истрази, потврдивши да су тврдње Марка Жаркова, студента Академије уметности СПЦ, истините, односно да је збиља малтретиран и претучен у Батајници, у фебруару ове године. Да ли су га стварно отела тројица мушкараца, од којих су двојица припадници Интервентне јединице МУП-а Србије, и да ли је отмицу наручио владика Стефан, још није установљено. Као ни да ли је свему разлог била девојка, заједничка епископу, под заветом безбрачног живота, и отетом Жаркову.
„Црквени се процеси не спроводе јер би изазвали ланчану реакцију, будући да нико од главешина није без путера на глави, и нико није спреман да се отвори његова ’фасцикла’“, закључује Ђеновић. Зато се сви и понашају као нојеви, додаје, чиме заправо поручују „не може нам нико ништа, јачи смо од судбине“. И, наравно, од истине.