Распродају државу да би нахранили мафијашки клан
МИРОСЛАВА МИЛЕНОВИЋ, ФИНАНСИЈСКA ФОРЕНЗИЧАРКА
Тужитељка Доловац вероватно има своје разлоге за невидљивост и неадекватан рад. Надам се да ћемо једног дана моћи да их чујемо на месту које је адекватно за оно што је својим нечињењем то тужилаштво урадило Србији и нама
Уизвештају Транспаренси интернeшнел, Србија је на 91. месту листе од 180 држава и позицију дели са Турском, али, према истраживању УСАИД и ЦЕСИД за 2019, у Србији 86 одсто људи не би пријавило корупцију. Некадашњи премијер Хрватске Иво Санадер осуђен је на затворску казну због ратног профитерства. Бивши македонски премијер Никола Груевски, за кога је откривено да је примио мерцедес вредан 600.000 евра, побегао је из земље.. Након извештаја о сумњивој куповини стана, Александар Вулин смењен је са функције министра рада и - награђен позицијом министра одбране. Синиша Мали, након сумње о куповини 24 стана у Бугарској и неразјашњене улоге у финансирању и изградњи Београда на води награђен је позицијом министра финансија. Салдо на рачуну брата премијерке Ане Брнабић увећава се пословима везаним за државу, као и супруга министарке Кубуровић. Они могу мирно да спавају? Зашто? О томе, између осталог, за НИН говори Мирослава Миленовић, финансијски форензичар, бивши члан Савета за борбу против корупције и финансијски истраживач Панама папира.
Зашто корупција код нас није кажњива, нарочито када се ради о високим функционерима?
Политика је ушла у све поре живота, постала је све …много је важније кога познајате у владајућој екипи него шта знате и шта умете. Србија је одавно у гвозденом загрљају организованог криминала, тако да они који омогућавају да криминал цвета и несметано се развија јесу њихови радници, а они су ван домета правде. Правда одавно не станује у Србији и резервисана је привилегија само за оне блиске власти. Правосуђе је на дисаљкама или, како је сада популарније рећи, на респирато
рима деценијама. Постало је нормално да се не отварају тешке теме, да се не спроводе истраге, а и када се спроводе, лимитиране су, а најчешће докази заврше у фиокама спремни за коалициона условљавања као и за откуп слободе од стране оних који су се огрешили о државу и народ.
Ко стоји иза Београда на води?
Ми! Ми сви са нашим опљачканим парама… покраденим и избаченим ван земље током деведесетих… Само, сада тим парама управљају неки нови важни кланови.
Београђанка је продата по цени квадрата објеката у предграђу Београда, фирми која постоји две недеље, са оснивачким капиталом од 100 динара, али помињу се и Девичанска острва и Малта. Да ли знате ко стоји иза куповине Београђанке? И да ли је то слика борбе против корупције у Србији?
Борба против корупције у Србији одавно не постоји, а ако се неки пламичак и јави он је врло селективан. Ништа нисмо научили из приватизације када смо драгуље продавали офшор компанијама са скривеним власницима. Ово је продаја породичног сребра да би се исплатио и нахранио мафијашки клан. И то је то… Ко год да је именом или презименом тренутно изабран да буде истурени власник, прави власник поседује ову државу.
Марта ове године републичка тужитељка Загорка Доловац потписала је сарадњу Србије са Еуроџаст, најважнијом правосудном мрежом за кривичноправну сарадњу ЕУ. Чиме се конкретно бави Еуроџаст? И шта за ту мрежу може да учини тужитељка Доловац, за коју се у Србији питају да ли уопште постоји или је измишљен лик?
Видела сам објаву на сајту РЈТ, претпостављам да је у питању Еуроџаст где је Хамран постао председавајући октобра 2017. године. На сајту исте организације објављено је да је 10. марта ове године Liason Prosecutor, тужилац за везу са Србијом, отпочео са радом. Било каква међународна сарадња је добродошла, но за сваку сарадњу потребно је поверење. Ми смо успели склањањем разних важних информација по фиокама као и трговином истих, објављивањем важних докумената и доказа по насловним странама
Где год има наркотика, трговине оружјем, људима, миграната, има и наших кланова, а профит треба опрати. Познати смо у тим круговима
таблоида, да доведемо до тога да нам се баш не верује да смо искрени и жељни сарадње. Иначе, Еуроџаст за тужилаштво је слично функцији Еуропола за полицију. Сарадња у истрагама нарочито транснационалног организованог криминала, као и тероризма и прања новца, необично је значајна и такве истраге превазилазе националне оквире одавно. Спровођење националних истрага, лимитирана сарадња са другим државама само кроз писање захтева за међународну правну помоћ, давна је прошлост. Садашњи појавни облици криминала траже заједничке истраге, дневну сарадњу, размену информација на дневном нивоу, поверење. У земљи у којој на насловним странама таблоида излазе оптужнице, детаљи истрага, у којој су медији угашени, у којој се информација не преноси и саопштава него се њоме тргује, тешко да ће та сарадња решити проблем. Но, ја се увек надам да ће можда дунути неки дашак ветра у једра оних који још увек виде у правосуђу правду и желе да је коначно покажу, виде и чују. Тужитељка Доловац вероватно има своје разлоге за невидљивост и неадекватан рад. Надам се да ћемо једног дана моћи да их чујемо на месту које је адекватно за оно што је својим нечињењем тужилаштво урадило Србији и нама који волимо ову малу али лепу и пуну душе земљу. У оквиру те сарадње Еуроџаста, како видите могући сусрет тужитељке Лауре Ковеши и Загорке Доловац? Која је разлика између њих и шта она говори о Србији данас? Зашто Србија нема такву тужитељку? И зашто ЕУ не инсистира да Србија, односно њено тужилаштво, обави посао који је обавила Ковеши у Румунији?
Ковеши је симбол слободе, безусловне борбе против корупције. Први европски тужилац. То би био сусрет супротности, два различита симбола.
ЕУ је свесна ситуације у медијима, види како изгледа демократија у Србији, означени смо као земља у којој је демократија нестала. Названи смо хибридном државом у којој се по правду и право не иде у правосуђе. Институције су ту да заштите богату клијентелу на власти? Зашто ЕУ не инсистира на примени закона, поштовању правде, Устава и демократије у Србији?
Зато што тренутно нема времена да се бави туђим двориштем које се некако налази у споредној улици историјских догађаја данашњице. Када интереси ЕУ буду да цвеће процвета и у нашем дворишту, засадиће га и неговати. Тренутно смо препуштени себи а опет наша је земља, не можемо кривити друге што не желе да инсистирају, мењају, помажу, кад већ сами нисмо способни да створимо друштво којим ће се наши унуци поносити.
У тиму сте истраживача финансијске операције око Панама папира. Које српске фирме и чије сте видели у њима? И шта се након те истраге променило, макар у српским оквирима?
Панама папири, офшор папири, разне друге теме обрађене од стране новинара истраживача у нашем друштву, ништа или веома мало померају и мењају. За сада. Није дошао моментум, криминал држи у загрљају земље Балкана, криминални кланови ратују по улицама, за сада помало, криминал има своје представнике и јатаке у полицији, институцијама, власти.
Пандемија је помогла на исти начин као и рат, да се не пита, да си срећан да си жив, но у развијеном свету полако излази сунце. Већ има велики број завршених истрага по питању разних набавки маски, респиратора, лекова
Како српске фирме послују данас и налазите ли их у папирима које истражујете и сада?
Мислите фирме које су основане на офшор дестинацијама, где су крајњи власници повезани са Србијом, Црном Гором, Босном? Има их наравно, јер
где има наркотика, трговине оружјем, људима, миграната, има и наших кланова, а профит треба опрати. Познати смо у тим круговима.
Када је реч о корупцији и свету, односно Европи, по чему се разликује Србија од остатка света и којој групи земаља припада и зашто?
Србија данас припада групи где смо се надали да никада нећемо бити. Србија у којој има босих и гладних. Демократски режим је под знаком питања, слобода медија непостојећа. За изречену реч тужилаштво није слепо и гадљиво да гони по диктату. Насиље је све присутније, корупција видљива, борба против корупције невидљива, а и када има те борбе онда је селективна и ситна и усмерена је против мале корупције, као борба против утаје ПДВ-а контролом пекара и издавања фискалног рачуна за продату кифлу.
Тренутно су новинари преузели проактивну улогу разоткривања најкомплекснијих корупционашких случајева широм света
Како оцењујете рад Савета за борбу против корупције и у односу на то како видите став Владе, оне претходне и засад непостојеће, према корупцији? Ниједан извештај овог тела Влада није подржала?
Ниједна влада није волела Савет и извештаје које је он писао, али је јавност о тим извештајима дискутовала, причало се. Увек је Савет био на мети криминалаца, но Савет је своју оштрицу давно изгубио када су два члана изабрана без сагласности и знања Савета. Тада је Савет за мене престао да постоји, но то сада говоре моје емоције као бивше чланице Савета. Да, наравно да и даље читам извештаје Савета.
Агенција за борбу против корупције у свом извештају је навела да је током 2019. тужилаштву поднела 11 кривичних пријава против функционера који нису пријавили имовину. Донете су три правоснажне пресуде, две ослобађајуће и једна другостепена. Шта вам то говори? Да су српски функционери имуни на корупцију? Или - да Агенција не ради свој посао, тужилаштва такође?
Та цифра, 11 кривичних пријава за 2019, врло је мршава, а још мршавије је шта је урадило правосуђе са тим. Агенција је једна од институција која је угушена, добри кадрови најурени, тако да је о томе шта је заправо посао Агенције а шта она данас ради или се труди да ради, беспредметно говорити. Српске институције су угашене, уништене, постоје само формално на папиру. Потпуни ресет друштва и промена система су потребни, јер тада дође на ред и борба против корупције, организованог криминала, финансијског криминала, прања новца….
Истражујете Хезболах. Можете нам открити неке од података до којих сте дошли? У које истраге сте сада укључени? И, зашто сте непожељни у Београду?
О истрагама на којима тренутно радим нажалост не могу да причам јер су све у осетљивим фазама… Хезболах је тренутно један од најмоћнијих недржавних играча на свету, са огромним инвестицијама широм света, па тако посредно и на Балкану, тако да не треба да чуди да се то име појавило на папиру потписаном у САД.
Колико су истраживачи и новинари у опасности и шта је њихова мисија због које ризикују живот?
Доста сам радила и радим са новинарима истраживачима широм света, па тако и на Балкану и у Србији. Без њих многе истраге не би имале судске епилоге, без њих многе истраге не би биле ни отворене. Најчешће када обучавам полицију, тужиоце и судије широм света понављам као папагај – сарадња, сарадња, сарадња. На националном и међународном нивоу, онаква какву је имају новинари истраживачи. Тренутно су новинари преузели проактивну улогу разоткривања најкомплекснијих корупционашких случајева широм света.
Хоће ли они успети да промене овај свет на глобалном нивоу? Да ли ће једног дана успети да спрече корупцију која се прелива по читавом свету и умрежава све чвршће или ће потпуно протерати правду, иоле одржив однос између богаташа и остатка популације света?
Корупција је увек постојала и увек ће постојати, но борба против ње мора да буде неселективна и бескомпромисна. Такву борбу могу да воде само испуњени, задовољни, остварени људи са пуно знања. У тој борби не сме да буде места за трговину информацијама, утицајем, за БИА, за тајне досијее, тајне дилове, тајне информације…
Да ли је и како пандемија утицала на коруптивне кругове у свету?
Пандемија је помогла на исти начин као и рат, да се не пита, да си срећан да си жив, но у развијеном свету полако излази сунце. Већ има велики број завршених истрага по питању разних набавки маски, респиратора, лекова. Док ми не видимо да друге земље чисте блато из својих дворишта, нећемо почистити своје. Већ се одржавају тренинзи за полицију, тужилаштво, судије о новим појавним облицима криминала за време пандемије.
Да ли мислите да се Асанж данас каје, јер је изостала подршка света, нити је он био та иницијална каписла која ће људе широм света понукати да освоје слободу? И како кроз његову судбину видите судбину света? И, наравно, Србије?
Кад помислим на било ког узбуњивача на свету, а нарочито на узбуњивача у Србији, мени позли и буде ми непријатно што нешто лично нисам урадила да би им живот био бољи и лакши. Свет се мења, нова нормалност ми не прија и једва чекам да ми се врати мој стари живот. О судбини Србије увек са сетом размишљам. Моју децу већ сада могу да погледам у очи да ме не буде срамота, а надам се да ћу имати смислен одговор када ме унука буде питала – а шта си ти бако урадила да Србија буде слободна демократска земља?
Потпуни ресет друштва и промена система су нам потребни, јер тада дође на ред и борба против корупције, организованог криминала, финансијског криминала, прања новца…