Критици је потребан сигуран простор
МАЈКЛ ВОЛЗЕР, ПРОФЕСОР НА УНИВЕРЗИТЕТУ ПРИНСТОН
Скептичан сам према револуционарном насиљу, оно најчешће заврши тако што се револуционари међусобно поубијају – и притом побију још много људи. За правду је најбоље борити се помоћу масовне грађанске мобилизације, генералних штрајкова и грађанске непослушности. То су облици борбе који наговештавају демократску политику
Мајкл Волзер (Мichael Wаlzеr) је професор емеритус на Принстон универзитету (САД). Коуредник је часописа Дисент (Неслагање) који окупља интелектуалну елиту левичарске и антиимперијалне оријентације. Један од најутицајнијих ангажованих критичких интелектуалаца на глобалном нивоу познат је најпре по обнови теорије „праведног рата“и заговарању етичких норми у процени ратних сукоба – у том смислу забрана ропства, геноцида и тешких злочина почињених од стране државе представља минимум глобалног поретка који би требало да поштују све државе. У домаћој јавности је посебну пажњу изазвала додела почасног доктората Универзитета у Београду 2010. године, због његовог оправдавања НАТО интервенције 1999. као хуманитарне на трагу свог учења.
Недавно сте изјавили да су „политичка интелигенција и морални сензибилитет много ефектнији од идеологија, и (да) њима треба да се руководимо када бирамо наше политичке саборце и доносимо одлуке о томе када и како треба делати у иностранству“. Због чега ово важи за међународне односе, али не и унутар појединачних земаља?
То важи и за унутардржавну и за међународну политику, али уочио сам да је политичко коментарисање актуелних збивања, макар на левици, често (не и увек) интелигентније и суптилније када је тема локална. Коментарисање спољне политике је углавном у већој мери идеолошко. Узмите, на пример, дебате о америчком империјализму и левичарски захтев
за повлачењем Сједињених Држава из других земаља. То становиште је оправдано у неким случајевима, не у свим. Сматрам да је најважније да ригорозно и конкретно анализирамо ситуацију у свакој појединачној страној земљи и да разговарамо са људима који имају највише да изгубе. Пример који сам користио више пута у дебатама о спољној политици: феминисткиње у Ираку које нису желеле да се Сједињене Државе повуку (као што се јесу повукле 2011) како не би остале потпуно изложене смртоносним нападима паравојски под контролом различитих верских група. Амерички левичари нису имали слуха за њих, а требало је да имамо. Али морамо да имамо слуха за феминисткиње код куће.
Наш председник воли да цитира Макса Вебера како би оправдао сва непочинства овдашње власти, сугеришући да су прљаве руке и неморални акти саставни део политике и да он сам највише пати због тога што мора да упрља руке. Међутим, у вашем утицајном чланку о овој теми пишете да Веберово решавање проблема прљавих руку „у оквирима индивидуалне људске савести“није „ни могуће ни пожељно“, и да је потребно једно у већој мери јавно решење за овај проблем. Можете ли нам рећи мало више о овоме?
Тај чланак сам давно написао, али одговорићу вам једним скоријим примером. Не сматрам да је ослањање власти Сједињених Држава на методе мучења затвореника након 11. септембра 2001, током „рата против тероризма“, представљало пример нужних иако неморалних поступака о којима сам писао. Ови поступци Буша, Чејнија и осталих су били и неморални и непотребни, и адекватан политички одговор на њих је требало да буде разоткривање, осуда и беспоговорно обавезивање да се на тај начин више неће поступати. Али замислимо да је један од случајева мучења био често разматран пример „темпиране бомбе“у једној школи и затвореника који зна која школа је у питању. Извлачење ове информације из затвореника је заиста нужно, и могуће је да ће за то бити нужни и неморални поступци. Дакле, рецимо да је затвореник био мучен – шта даље? Сматрам да мора да постоји јавно и прихватљиво образложење нужности мучења у сваком конкретном случају, уз инсистирање на његовој неморалности. Људи који су наложили мучење би требало да нам кажу: ево шта смо морали да учинимо, али стидимо се што смо то учинили, знамо да су наше руке прљаве и морамо наћи начин да их очистимо.
Поједини филозофи користе мој текст о прљавим рукама на уводним предавањима као пример интелектуалне некохерентности. Како неки поступак који је увек погрешан може икада бити исправан у неком конкретном случају? И даље мислим да је управо тако.
У Вашингтону су управо одржани разговори између делегација Србије и Косова у организацији владе Сједињених Држава. Косовско питање је још један пример конфликта око територије који има и реалан и симболички значај за обе стране у њему. Територија није изгубила на значају, упркос огромним таласима миграција и технолошким променама које нас зближавају на глобалном нивоу. Како да промишљамо овај феномен?
Упркос масовним миграцијама и огромним избегличким популацијама, већина људи најчешће жели да живи у окружењу у ком осећају да су код куће, дакле у домовини која има своју историју, у којој могу да посећују гробове својих предака, чији крајолик познају. Космополитски интелектуалци су се превише исхитрено дистанцирали од свега овога, а потом и од огромне већине својих сународника и сународница који никада неће бити грађани света. Ми који обитавамо на левици морамо да нађемо начина да бранимо идеал домовине и да истовремено инсистирамо да та одбрана не подразумева окрутан и искључив национализам. Залажем се за много отворенију имиграциону политику у Сједињеним Државама, и то је (делимично) стога што верујем да ће имигранти, попут мојих бабе и деде, у овој земљи створити себи дом. Можда ће осећати носталгију за својом пређашњом домовином (мада моји баба и деда нису осећали носталгију за царском Русијом), али ако учинимо да се осећају добродошлим и ако им омогућимо да уђу у процес стицања држављанства, сигуран сам да ће Америка бити домовина њихове деце. То важи и за друге земље.
Претња једној групи значи опасност за све. Ако баптисти постану мета репресије, и методисти ће брзо бити у невољи. Ако Ирци буду таргетирани, ни Словени неће бити безбедни. Ако се радници нађу на удару, и ситна буржоазија ће брзо запасти у тешкоће
Историја, чини се, показује да је за изградњу одређеног жељеног друштва нужна и доза насиља. Можемо ли говорити о одређеном балансу између правде и насиља који се мора пронаћи у нашем настојању да остваримо жељену промену? Шта је у том смислу прихватљиво, а шта не?
Најпре, скептичан сам према револуционарном насиљу, које се најчешће заврши тако што се револуционари међусобно поубијају – и притом побију још много људи. Одбрамбено насиље, и само оно, може понекад бити оправдано. Када су амерички колонисти прогласили независност, Британци су послали војску и колонисти су морали да се боре за своју слободу – то је било оправдано. Терористички напади на породице људи лојалних британској власти не
Веома је узнемирујуће, на пример, посматрати укидање слободе у Хонгконгу. Како да одговоримо? Тако што ћемо ми сами јавно говорити о укидању слободе и одбацити сваки идеолошки изговор или оправдање за репресију
би били оправдани. Терористички напади на француске цивиле у Алжиру током 1950-их – бомба у кафеу – нису били оправдани; заправо, ослањање на тероризам је наговестило ужасе касније алжирске политике. За правду је најбоље борити се помоћу масовне грађанске мобилизације, генералних штрајкова и грађанске непослушности, јер то су облици борбе који наговештавају демократску политику.
Током последње деценије сведочимо претварању многих савремених демократија у подељена и фрагментисана друштва. Како да изнова артикулишемо и бранимо плурализам у ери лажних вести и манипулације помоћу друштвених мрежа? Како да изградимо политичку културу у којој се критика не доживљава као сметња, већ као нужна компонента процеса унапређивања политике, или чак процеса који би резултирао бољим политичким решењима?
Нисам „на“друштвеним мрежама, тако да ће проблеме које те мреже стварају морати, на овај или онај начин, да разматрају људи који припадају генерацији мојих унука, не мојој. Али плурализам има своју историју, и можемо да анализирамо како је постао прихваћен у оним срединама у којима јесте прихваћен. Сетимо се фрагментације коју је произвела протестантска реформација, или етничке и верске шароликости коју је створила масовна имиграција у Сједињене Државе, или пак транскласне политике која је омогућила славне године социјалне демократије. Није само стање плуралности било то које је у овим случајевима напослетку резултирало плурализмом, већ међусобно признавање различитих група и коалициона политика. Различите групе су морале да схвате да је претња једној групи значила опасност за све. Ако баптисти постану мета репресије, и методисти ће брзо бити у невољи. Ако Ирци буду таргетирани, ни Словени неће бити безбедни. Ако се радници нађу на удару, и ситна буржоазија ће брзо запасти у тешкоће. Данашња идентитетска политика често представља покушаје група да делају потпуно самостално: направи много буке, изигравај жртву, захтевај своја „права“као да су само твоја и
ничија више. У неким случајевима и могу да разумем овакав импулс, али та врста политике неће дати резултата. Диверзитет неће бити добар ни за кога уколико сви припадници различитих група једни другима не признају различита права за која се боре и не делају заједно.
Да ли би левичари требало да пригрле религију и како?
Ако нису верници, левичари не могу да „пригрле“религију, али могу да покушају да разумеју њено значење у животима многих људи. Као либералан Јеврејин, определио сам се да, говорећи само у своје име, приступим јеврејској верској традицији делом критички, а делом са прихватањем. Циљ дугогодишњег пројекта на ком радим са колегама из Израела, Јеврејска политичка традиција, јесте да се утврди који делови верске традиције треба да се ревидирају, одбаце, забораве, или пак ревитализују као могући допринос хуманој политици у данашње време. Важно је да свако ко покуша један овакав подухват, у било којој верској заједници, наступа истовремено критички и с поштовањем. Ортодоксни или фундаменталистички верници неће прихватити овакву комбинацију, али многи верници и вернице хоће, и тада дијалог може да почне.
Напослетку, подржали сте Институт за филозофију и друштвену теорију у Београду у његовој борби да сачува аутономију. Чини се да је критичко мишљење на удару широм света. Како да отворимо нове хоризонте за узвраћање ударца, хоризонте борбе за очување критичког мишљења?
Аутономне институције попут вашег Института (и мог у Принстону), научна друштва и професионална удружења, као и научни часописи, магазини и дневни листови су апсолутно неопходни елементи сваке културе критике. Критици је потребан сигуран простор. Наравно, људи могу да критикују из егзила или да пишу писма из затвора, али једну богату културу интелектуалног и политичког ангажмана, дискусије, каткад и полемике, могу да створе само људи који се осећају сигурно макар једни с другима и безбедно на својим радним местима или у дневним собама у којима се састају. Чак и ауторима самиздата требају пријатељи. Према томе, да бисмо „узвратили ударац“морамо чврсто да се држимо својих пријатеља, да бранимо једни друге и да одбијамо да престанемо да пишемо и говоримо. То неће увек имати ефекта, макар не у временском оквиру у ком се надамо да хоће. Веома је узнемирујуће, на пример, посматрати укидање слободе у Хонгконгу. Како да одговоримо? Тако што ћемо радо примити сваког ко затражи азил и дати му простор да ради, и што никада нећемо заборавити имена оних који су у затвору. И тако што ћемо ми сами јавно говорити о укидању слободе и одбацити сваки идеолошки изговор или оправдање за репресију. Нови хоризонти критике заправо имају дугу историју.
Људи, наравно, могу да критикују из егзила или да пишу писма из затвора, али једну богату културу интелектуалног и политичког ангажмана, дискусије, каткад и полемике, могу да створе само људи који се осећају сигурно макар једни с другима Данашња идентитетска политика често представља покушаје група да делају потпуно самостално: направи много буке, изигравај жртву, захтевај своја „права“као да су само твоја и ничија више