Шибицар из Даунинг стрита
(НЕ)ОЧЕКИВАНО БРИТАНСКО „МИНИРАЊЕ“ПРЕГОВОРА С ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ
Одлуком да намерно прекрши део споразума о раздруживању потписаног с ЕУ - тиме и међународно право - Џонсонов кабинет закорачио је тамо где, веровало се, једна британска влада никад неће залазити
Стереотип, вероватно присутнији у литератури и другим уметничким формама него у стварном животу, отприлике гласи овако: након што је преживео блиски сусрет са смрћу, антихерој - јер обично је у питању он, не она - доживљава неку врсту просветљења, схвата колико је грешио и заветује се да ће остатак живота посветити исправљању тих
грешака, онолико колико је то још у његовој моћи.
Е па, Борис Џонсон није један од тих типова.
Британски премијер овог пролећа умало није изгубио главу када је, у првом налету пандемије вируса корона, оболео од ковида-19 и завршио на интензивној нези. Био је то тренутак када се, констатовали су тада неки острвски коментатори, и код оних који о Џонсону иначе не мисле ништа добро јавила природна људска емпатија: остављајући политичке и идеолошке поделе по страни, читава нација свесрдно се надала да ће се изборити с болешћу - па и они дубоко свесни ироније да је управо његов иницијално игнорантски однос кључно допринео да земља пандемију дочека неприпремљена.
Када је опоравак почео и Џонсон се први пут по изласку из болнице обратио јавности, начас се учинило да би то кроз шта је управо прошао могло бити трансформативно искуство. Обраћање је звучало искрено и емотивно; могле су се, уз мало труда, у њему пронаћи чак и натрухе извесне скрушености.
Али то, наравно, није потрајало. Британија је под Џонсоновим вођством - и, ништа мање значајно, под малигним утицајем његовог главног саветника, Доминика Камингса наставила да поступа онако како то чини откако је прошлог лета преузео премијерско место: што ће рећи, као ниједна британска влада досад.
Ако је по питању урушавања правног поретка, кршења норми и узуса, те аморалности политичке праксе прошлу годину Џонсонове владе више од других трансгресија обележила скандалозна (и незаконита) одлука о привременом суспендовању парламента, онда ће ова - у којој је Брегзит у међувремену постао политичка и правна чињеница, али још не и животна реалност - остати упамћена по вероватно досад најдрастичнијем потезу двојца Џонсон-Камингс: намери да се, усвајањем новог закона о унутрашњем тржишту, прекрши споразум о иступању из ЕУ, постигнут прошлог октобра и потписан у јануару. Исти онај споразум који је Џонсон испреговарао, представљајући га домаћој публици као бољи од оног који је постигла његова претходница Тереза Меј - иако је, по распрострањеном уверењу, његова садашња верзија за Британију заправо неповољнија. Што је, може бити, и један од разлога зашто Џонсонов кабинет сада покушава да га „побољша“- кад би се, као што не може, некако занемарило да могућност да једна од страна потписница на своју руку анулира делове споразума међународно право не познаје и не признаје.
Дубиозна част да изговори речи за које се веровало да их један британски
министар никада не може изговорити - да ће један међународни уговор који је влада у Лондону потписала, у овом случају с ЕУ, бити прекршен „на специфичан и ограничен начин“, као да постоје прихватљиве форме кршења међународног права - припала је министру за Северну Ирску Брендону Луису. Према понуђеном објашњењу, законом би се измениле одредбе такозваног северноирског протокола у оквиру споразума о раздруживању, у деловима који се тичу будућег царинског и трговинског режима између Северне Ирске и остатка Велике Британије (осмишљеног како би се избегло успостављање тврде границе између Алстера и Републике Ирске, што се овим предлогом закона изнова доводи у питање); те права владе на одобравање државних субвенција британским фирмама (чему се ЕУ противи забринута да би оне тиме биле стављене у привилеговани положај у односу на компаније из Уније). Измене, поред осталог, предвиђају и право британских министара да слободно интерпретирају дух северноирског протокола и унилатерално одлучују, на пример, о томе која ће роба морати да буде подвргнута режиму провера и царина, а која не.
Све то се европским партнерима представља као резервна опција за случај да преговори о постизању трговинског споразума пропадну - после неуспеле прошлонедељне рунде, такав исход је све ближи - и Британија у поноћ 31. децембра прелазни период по иступању из чланства у Унији оконча без уређених економских односа с њом. Али пошто је најава уласка поменутог предлога закона у парламентарну процедуру коинцидирала с Џонсоновим ултимативним захтевом да се споразум постигне до половине октобра, или да се у противном обе стране припреме на разлаз без договора, очигледно је да актуелна влада наставља да - што би се англосаксонским жаргоном рекло - свашта баца на зид надајући се да ће нешто од тога за њега и залепити.
Шта је циљ овог маневра? Није до краја јасно, али највероватније - да се ЕУ испровоцира на то да прва дигне руке од даљих преговора. То би влади дало прилику да британској јавности сервира причу како су за пропаст преговарачког процеса криви европски лидери и бриселска администрација, и тако скрене пажњу са сопствене недораслости
задатку вођења земље, протеклих месеци демонстриране на низу примера: од хаотичног управљања здравственом кризом (Британија је европски рекордер по броју преминулих од ковида-19), преко бруке са ускраћивањем школских оброка деци из сиромашних породица, до дебакла с електронским системом оцењивања школских завршних испита. Не постоји, међутим, ниједан разлог због кога би ЕУ - која, за промену, према Лондону све време држи јединствени гард - повлачила тако драматичне потезе: ако је британска влада решила да ради на штету сопствене државе, Унија јој у томе неће помагати.
Алтернативно, Џонсон можда покушава да ЕУ довољно испрепада како би у последњи час Британији понудила додатне уступке - што се, из много разлога, такође неће десити. А то онда, при тренутном стању ствари, значи да ће једина директна последица закона о унутрашњем тржишту (почетком седмице у доњем дому је глатко усвојен у начелу, после чега је почела расправа о амандманима; с обзиром на поделе до којих је овај акт довео у самој Конзервативној странци, на већи отпор влада би могла да наиђе у Дому лордова) бити то што ће једна од земаља утемељитеља међународног правног поретка какав знамо - свакако далеко од идеалног, али ипак поретка - постати одметник од међународног права. Чак и за поремећене критеријуме савременог света, то је истински шокантно сазнање.
Намера британске владе изазвала је констернацију на свим странама. ЕУ, која је иницијално упозорила да би усвајање закона и последично кршење споразума о раздруживању за последицу имало увођење финансијских и трговинских
санкција, убрзо је пооштрила ту квалификацију и упозорила да већ и само покретање иницијативе за његово усвајање представља кршење споразума и основ за казнене мере. У Републици Ирској, витално заинтересованој за што безболнију транзицију како ни на који начин не би била угрожена достигнућа мировног процеса у Северној Ирској, у неверици су. Љути су и Шкотска и Велс, чија права на самоуправу ће овим законом бити нарушена, јер предвиђа да у свим деловима земље важе исти стандарди квалитета робе и услуга, уместо да одлучивање о томе буде као досад препуштено конститутивним јединицама Уједињеног Краљевства. Шеф правне службе британске владе је у знак протеста поднео оставку, као још један у низу елитних професионалаца у државној управи који је на један или други начин натеран на повлачење откако је Камингс завео страховладу. Троје бивших торијевских премијера - Мејова, Дејвид Камерон и Џон Мејџор - у засебним је иступима изразило дубоку резерву према владиној иницијативи. Потенцијално можда најважније упозорење, свакако из постбрегзитовске перспективе посматрано, стигло је из Сједињених Држава, где су конгресмени ирских корена, поготову они из Демократске странке, експлицитно ставили до знања како споразума о слободној трговини с Америком (од немерљивог значаја за британску економију) неће бити уколико у питање буду доведени мир и стабилност на Ирском острву.
Џонсонова влада, међутим, не одустаје, и осим парламента - сад још само теоретски - нема никог другог ко би могао да је заустави. Губитак међународног кредибилитета земље - ко ће убудуће хтети да с Британијом потписује било какав стратешки споразум ако нема гаранција да ће се влада у Лондону придржавати његових одредаба? - ни увећање изгледа за распад Уједињеног Краљевства очито нису питања која би оптерећивала Џонсона и Камингса.
За Џонсона се, уосталом, знало да је непоуздан и превртљив, импулсивни лажов и блефер коме је одувек полазило за руком да профитира на сопственим манама. Можда је само дошао тренутак да влада и земља коју води буду брендирани његовим имиџом.
Циљ овог маневра највероватније је да се ЕУ испровоцира и прва дигне руке од преговора. То би влади дало прилику да британској јавности сервира причу како су за пропаст преговарачког процеса криви европски лидери