Од кикота до грохота

ШЕКСПИР ФЕСТИВАЛ

Све тешкоће око овогодишњег фестивала у Чортановцима, организатори су претворили у предност – ем је програм следећег издања спреман, ем је искоришћена прилика да већи број овдашњих уметника покаже како су протумачили свевременог енглеског писца

Топла ноћ септембарска. Тама обавија позорницу Шекспир фестивала у Чортановцима, једну од шест тераса предратне виле кардиолога Раденка Станковића, окренуту ка Дунаву. Публика нестрпљиво чека почетак програма. Пале се четири рефлектора, обасјавајући чланове Гудачког квартета Београдске филхармоније. Суптилни звуци Бетовенове мелодије покрећу питање о вези једног од најзнаменитијих композитора и можда највећег драмског писца сада, као окоснице овогодишњег фестивалског садржаја.

Одговор је једноставан: Шекспир је био надахнуће Бетовену, коме се прославља 250 година од рођења, а који „није могао да чује најлепши сан – музику“, како је свој усуд сам описао тамо негде почетком 19. века. Извођење низа композиција, којим по логици ствари и није место на позоришној светковини, мами разнежен осмех слушалаца. Осмех је заправо заштитни знак Фестивала, као одбрана од страха изазваног пандемијом короне. Стога су, осим концерта на дан отварања, на репертоару само комедије, и то искључиво домаће, што је још један данак претећој болести, осим обавезног заштитног „маскирања“.

Тај својеврсни „рекет“, оснивач и директор наше једине манифестације посвећене Шекспиру, редитељ Никита Миливојевић, претворио је у предност. Јер, ем је програм следећег издања спреман, по преепидемијском избору, ем је искоришћена прилика да већи број овдашњих драмских уметника покаже како су протумачили свевременог енглеског песника, код нас извођеног чешће од било ког другог аутора.

Један од таквих подухвата, Миливојевићев Хенри VI, одигран у Шекспировом Глоб театру на обали Темзе 2012. године, инспирисао га је да установи фестивал у Чортановцима. Премда актуелна атмосфера није интернационална, пословична за претхоних шест представљања, ужитак посетилаца је очигледан, по различитим врстама смејања.

У случају представе Како вам драго, у режији Миливојевића, смех је заразан, покренут спорадичним кикотањем у препуном гледалишту. Иницирају га комичне сцене, налик оним из цртаних филмова, кад сваки драматичан гест прати адекватна музика. Моменат заљубљивања, учестао у овом комаду, истиче звонки звук триангла, у интерпретацији глумаца

Народног позоришта из Ниша и Крушевачког позоришта, чија је ово копродукција. Расположење на своју страну вуче ансамбл Nišville Youth Arkestra, делимично костимиран по начелима ренесансе (уз модерне апликације), понекад и заглушујући монологе крешендом. Јер, тај трик служи духу представе, обилатом забуном.

Радња је позната фановима Шекспира, и прати двоје још неостварених љубавника, протераних из својих домова. Орланда (Милош Цветковић) прогнао је зли старији брат, а Розалинду (Соња Исаиловић) – стриц (Зоран Карајић), присвајајући двор њеног оца. Срећу се у Арденској шуми, али Орландо не препознаје своју драгу, прерушену у младића. Гротескна пируета представљања, све са помпезним хватањем за међуножје, како она приказује темперамент мужјака, поново засмејава публику, као и претходна сцена рвања, када Орландо побеђује несавладивог Шарла (Александар Маринковић). И, пробудивши се из нокаута, буновно кмечи „мамааа“, обраћајући се Орландовом брату Жаку (Небојша Вранић), који је целу фуртутму и закувао.

Шекспир, па ни Миливојевић, не штеде ни женске карактеристике, прихваћене уопштено, као што је склоност љубавним игрицама. Ово отвара простор за директну комуникацију са аудиторијумом, па Розалинду обузимају страсти према једном од гледалаца. Тиме изазван смех интерно је стидљив, будући да поред тренутног изабраника јунакиње седи његова супруга. Онда постаје свеопшти, налик реакцији школараца на међусобне симпатије двоје из разреда.

„Без интеракције нема позоришта“, објашњава Миливојевић, наглашавајући да је ово одлика и Глоб театра, као и врло присутна глумачка импровизација, премда се претежно држао оригиналног текста. Сиромашнијег за паролу „смрт фашизму-слобода народу“, што је узвикује Селија (Митра Младеновић), Розалиндина сестра, у тренутку када се проклетство прогонства преобрати у обећање пустоловине. Расплет ове пасторалне приче завршава се хепиендом, венчањем четири пара, јер свако ту проналази своју сродну душу. Укључујући и пети тандем, датом приликом уметнут, који чине трансвестирани Шарло, сада у новој улози, и меланхолични пастир (Стефан Миладиновић), што је, чини се, чар савремености. Да мушкарци нису глумили жене још у доба античког театра и гајили узајамну наклоност .

Мизансцен чортановачког замка идеалан је за комедије ситуације, јер лучне нише терасе виле, како их је замислио Станковић по угледу на средњовековне дворце, а пројектовао Драгиша Брашован, нуде могућност позадинских перипетија. Тако иза завеса понекад извирују чудовишта (застрашујуће Арденске шуме), или иза њих нестају протагонисти, да тамо наставе чарку, или се само пресвуку за другу улогу.

И костимографија је бравурозна (Марина Вукасовић Меденица), делимично заснована на рециклажи, када хеклани миљеи постају венчаница, а вунена јамболија – крзно живе овце. Овцу смехотресно игра Драгослав Савић Сафа, који се у једном трену буни због својих „безвезних“сценских функција – слуге, дрвета, „гованцета птице“, разбојника - а сопственог антипода, због чега одбија да глуми

свештеника, што поново подстиче грохот гледалаца. Међу њима ипак нема добровољаца да преузму свештеничку ролу, па се све завршава по сценарију, уз помоћ једног од глумаца. Ансамбл се испраћа бурним аплаузом, уприличујући добру климу и за сутрадан.

Тада на сцену ступа екипа Шабачког позоришта да би представила једну од првих Шекспирових комедија, Два витеза из Вероне. Ту се опет ради о људским ћудима, истина – младалачким, о позиционирању у друштву које је садашњица додатно закомликовала, како тврди редитељка Миа Кнежевић. „Жанровским приступом увели смо еклектику разних модела комедије, са савременим принципом читања“, каже Кнежевићева. Тешку тему потраге за личним идентитетом, успостављањем морала („прилично релатизованог“), правим лицем врлине.., релаксира пантомима, далеко разумљивија од казивања у стиховима.

Истом егзистенцијалном муком бави се и комад Розенкранц и Гилденстерн су мртви Српског народног позоришта из Новог Сада, под редитељском палицом Игора Павловића. Ови, сасвим споредни ликови из најпопуларније Шекспирове драме, незаобилазни су зупчаници механизма хамлетовске трагедије, што постаје смешно са аспекта прихватања апсурда живота. Представа се игра на даскама СНП-а, где се сели и цела манифестација, ако пада киша.

Последњи комад, Мој Шекспир, и није комад у класичном смислу, већ својеврсни ток-шоу по концепту Миливојевића, где своја искуства са енглеским магом комедије исповедају звезде југословенског глумишта.

Уз такво богатство садржаја и укупни штимунг, короне се више нико и не сећа. Нити је она имала икаквог утицаја на бројност посете. Та опасна бољка можда се једино рефлектовала на усаглашавање организација помунутих догађаја, са истом циљном групом. Тако ускраћеном за део концентрисаног угођаја.