Још увек летим и живим
АНТИЋ СА РАЗГЛЕДНИЦЕ
У књизи „Издајство лирике“сакупљене су мисли које је Мирослав Антић исписивао на разгледницама, „у писмима и дописницама себи и другима“. Идући за њима, пронашли смо и оне које је књижевник послао породици
Библиографија Мирослава Антића (1932–1986) личи на телефонски именик неког већег града. Ту су, наравно, Гарави сокак, Плави чуперак, In Memoriam, Бесмртна песма, али међу петнаест томова сабраних дела овог песника, сликара, филмског редитеља и новинара проналазимо читав низ наслова о којима се ретко говори.
Рото-роман Степенице страха објавио је 1973. године у Новинско-издавачком предузећу Форум из Новог Сада, под поднасловом Љубавни викенд роман, у знаменитој едицији „Сви писци света“. Главни јунак, тинејџер Вук Павловић, покушава да на мору освоји високу и стрму литицу која је већ усмртила неколико људи. Родитељи се непрестано свађају. Тражећи излаз, проналази Бобу, симпатичну професорку музике...
У књизи Обично петком сабрани су уводници, коментари и репортаже писане за лист Дневник. Причају да је белешке правио на папирићима које би после из џепова истресао на сто, и из те громиле извлачио исповести суграђана, покупљене успут. Стари чика Андраш, „сав некако скврчен, сав усукан, као свећа, сав некако пресавијен“моли да покупи пикавце из пепељаре. Кафански музичар Гага жали се што га законом терају да научи ноте после сто година свирке. У Паризу посећује Превера. Посматрао га је још 1966. из куће покојног Бориса Вијана: изашао је на терасу и гледао великана како иде да избаци ђубре. Чекао га док је овај 1961. куповао еспадриле код Призоника. У авиону, до Америке, први пут је пробао газирани сок: „Али сипајте ми у малу чашицу. Нека изгледа као да пијем џин.“
Остварењима Свети песак и Доручак са ђаволом ушао је у круг југословенског црног таласа, а тешко је пребројати све кратке и телевизијске филмове. Многи нису реализовани, али их налазимо међу корицама. Чувени ТВ аутор Каменко Катић изненадио се када сам му у Мокрину 2010. поменуо документарац чији је био главни јунак. Одговорио је да тако нешто не постоји. А онда смо наглас прочитали синопсис за који дотле није знао. „Берба, Шеста секвенца: Каменко Катић преко кога лију кише, падају снегови, озелењавају пролећа и кипе презрела лета. У смени годишњих доба он крупно, као на ТВ екрану, говори уместо извештаја о времену географију.“Сећам се да је заплакао. Пљусак из ведрог неба. Нашалио се: „Предвидео је да будем филмски глумац! Научио сам од њега важну ствар у производњи документарних филмова. Стајали смо у шанку позоришног клуба. Рекао ми је да скратим сваку секвенцу дужу од три минута. Промени човека, промени му место. Иначе је досадно.“
Издајство лирике, чије је ново издање управо објавила издавачка кућа Лагуна, припада истом низу. Реч је о сакупљеним Антићевим мислима, најпре записаним на разгледницама; писмима и дописницама себи и другима – како је наведено у поднаслову.
Прозни фрагмети нису поређани хронолошки, што књизи даје посебну чар. Подвучено је место на коме су настали и уредно забележен датум. „Лечилиште Јунаковић, 1. 2. 1986: Тамо где блиста површност, мудри се на време повлаче у своје сенке.“Па натраг у 1961, када је написао стихове и први пут одвео Југославију на Песму Евровизије у Кан. Било му је двадесет девет. „Етоал, Париз: Свака слобода је рат на почетку, а срамота на крају.“
Примећујемо да уноси и кратак коментар, тек да опише атмосферу. „Пријем код градоначелника. Ја стојим као идиот. 1984: „Сазнавање – то није сакупљање. Сазнавање је одбацивање.“Или: „Београд, Атеље 212, клуб, 1982. Михиз, Пекић, Брана Црнчевић и још неки. Разбили ми уста што нисам хтео да будем Србин. Никад им нећу опростити.“
С времена на време, интернетом почне да кружи Антићева разгледница
из Титовог Ужица, упућена мајци. Исписујући адресу, у пољу за име и презиме примаоца, редовно наглашава: „Госпођа Меланија Антић, моја мајка“. Додаје улицу, број. „Мама, и овде је исто. Никуда се не може. Ипак, чекај ме са свих страна.“
„Мика је, пре свега, слао разгледнице мајци Меланији и баки Рахили, која је живела у Мокрину“, каже Јелена Ротар, сестра Мирослава Антића. „Те разгледнице су за нас биле знак да је жив и здрав. Он је био толико неухватљив и шашав да смо стално бринули за њега. Поготово мајка Меланија. Разгледнице су понекад садржале само његов потпис, али и то би у наша срца улило довољно топлине!“
Љубазно нам показује разгледнице. Заиста, на готово свакој, гласно поручује да је читав и жив. Зар са тим није повезана сто двадесет седма мисао у Издајству лирике? „Код Ређепа, Боро Драшковић и ја, поводом Бракусија: Ко више није дете тај је умро. Телеграм мени телефоном. 1986: Ко се никад не усуди, тај никад није ни живео.“
Сам пише да је свашта радио. Био је зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ; бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво. Наглашавао је да уме да направи кров; глумио је у једном луткарском позоришту, чак правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије...
Књижевник Немања Ротар, коме је песник био ујак, објавио је у Архипелагу прозно дело Сутрадан после детињства: Књига о Мики Антићу, нежности, птицама и одрастању. У њој је штампана разгледница. Шта му поручује?
Чита нам наглас: „Драги дасо, како си, богаму, и шта нам радиш? Поздрави и изљуби, баку, маму и тату. Телефонирај Мири и Весни. Не псуј. Једи као човек.“Написана је 1975. „Тада сам ја био трогодишњак.“
Парче картона представља документ, али се чини да Ротарова проза додирује фикцију. Одговара да је књига жанровски неодредива. „Она није само о Мики и никако није документаристичка. Има снажан лирски набој. Било би посве глупо писати обичне књиге о необичним људима.“
Њен наслов парафраза је реченице из Издајства лирике? „Јесте. `После детињства, то је као сутрадан после празника.` Микина мисао од које сам почео. Чвор око кога се све врти. Невидљива међа која стоји насупрот света адолесцента и одраслих. Када се она пређе све је посве другачије и оскудније, поготово ако ишчезне све оно детиње у нама.“
Крај је лета. Ове године разгледнице смо могли да шаљемо искључиво себи. Тачније, више се ни не адресирају на старински начин. Фотографије и поздрави деле се на друштвеним мрежама. Нема ли вас тамо два-три дана, може да се догоди да вас познаник или пријатељ упита: „Јеси жив?!“Преносимо зато у инат још неколико редова из Издајства:
* Лењинград, балет Жизела, 1978. „Игра је кад одбациш покрете научене од јаве, па онда научиш јаву да она тебе понавља.“
* Мокрин, код Славка Ариша, 1965. „Нема школе за богове. То или јеси сам по себи, или никада нећеш моћи да научиш.“
* Мокринско гробље, 1951. „Немој да кривиш претке. Понизност није наследна.“
* Конгрес књижевника Југославије, Нови Сад, 1985.
„Ко се умеша у било коју врсту дијалога, разменио је своје огромно мишљење у ситниш.“
* Мокрин, у кући Мите Голића, 1985. „Ако преузмеш дужност стражара, остани сам. И најбуднији у мноштву заспе.“
* Мокрин, 1957. У клупи где сам некада био ђак.
„Вечност – то вам је као кад смо били деца, драги мој, па сам међу толиким паметним ђацима, који су, велики боже, толико велико обећавали, дакле баш ја, најгори, бацио креду кроз прозор и ексером у таблу урезао своје име. Ено га читам. Тамо је. Сва остала су избрисана сунђером.“
* Дом Антића, ноћ, 1985. „Размишљање је најтежи начин умирања.“
* Чортановци, Љиља и ја, 1972. „За један озбиљан и достојанствен народ, довољно је и само двоје.“