Иван Клајн
ЈЕЗИК Мачка, зебра и остали
Да наставимо причу о генитиву множине именица на -а, започету прошлог пута. Од именица на -чка, непостојано “а” убацују мачка, тачка и играчка (мачака, тачака, играчака). У онима као пљачка, копачка, звечка, мечка, пречка сигурно бисмо употребили генитив на -и, док за земичку, квочку, кучку и смучку питање остаје отворено. Именице на сугласник плус -ња углавном имају генитив на -и (патњи, сметњи, стрепњи, претњи, шетњи, слутњи, сумњи, ношњи), али то не важи за трешња – трешања и вишња – вишања, које се поводе за другим називима плодова, као крушака, бресака, смокава. За сукњу граматичари препоручују сукања, али је вероватно у говору обичније сукњи.
Именице на сугласник плус -ва углавном се понашају као већ поменута тиква и смоква, дакле генитив множине од црква је цркава, од буква – букава, а за локву вероватно је правилније локава, мада ни облик локви не можемо забранити. Кад сугласнику следи -са, рећи ћемо да разликујемо више разних нијанси, да још имамо неких шанси, да је нека певачица позната по певању романси, али за именицу такса неки граматичари препоручују генитив такси а неки такса (с дугим завршним “а”).
Сугласник плус -ба: уобичајено је „Имате ли неких примедаба?“, па би свакако и
приредаба, наредаба, одредаба било боље него приредби, наредби, одредби. За веридбу, просидбу и женидбу прописује се -даба, али није погрешно ни веридби, просидби и женидби. Поготову нећемо непостојано „а“убацивати у генитив множине двосложних именица као свадба, жалба, гозба, журба, тужба (док је за тросложну оптужбу дозвољено и оптужаба и оптужби).
Ако вас ово набрајање није заморило, поменимо још и именице на -ра. Сви знамо да је од игра генитив множине игара, а од сестра – сестара, док би зебра, кобра, видра, селендра имале генитив на -и. Мало необичније звучи кад речник Матице српске од ватра, поред ватри, дозвољава и генитив ватара, а од искра само искара. За чигру и катедру не пише ништа о падежима, али ту је Правописни речник Милана Шипке (изд. Прометеј), који допушта чигри и чигара, катедри и катедара. То је уједно и приручник у коме се најлакше налазе одговори на овакве дилеме, јер велики речник се бави пре свега значењем одредница, правопис правописним, а граматика граматичким правилима, па ниједном од њих не остаје много простора за појединачне примере и њихову падежну промену.