Србија је остала талац тајних служби
ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД ДЕМОКРАТСКИХ ПРОМЕНА
Пропуштена је шанса да се службе безбедности након 5. октобра реформишу, да се отворе досијеи и објави сарадничка и доушничка мрежа. Зато су и данас њихови делови увучени у заштиту партије на власти и личних интереса појединаца
Унеслободним друштвима најважнији механизам власти су тајне службе. И поред искустава из источне Европе, где су демократске промене изведене уз потпуну демонтажу тајних служби и њихових сарадничких мрежа, након 5. октобра 2000. било је огромних отпора да се Државна безбедност (ДБ) и војна служба реформишу. Иако је Зорану Ђинђићу још тада било јасно да ако преживе службе – нема промена и нема демократије. Србија ће остати њихов талац. То се, мање-више и догодило.
Рад данашњих тајних служби подсећа на време пре 5. октобра. Зоран Ђинђић, први демократски премијер Србије од почетка Другог светског рата, говорио је о злочиначком наслеђу тајних служби. Нажалост, тек после његовог убиства за које су осуђени и припадници тајне службе Милорад Улемек Легија, као организатор, и Звездан Јовановић, као непосредни починилац, неке истраге злочина ДБ из времена Слободана Милошевића биле су доведене до краја.
Миле Новаковић, шеф полицијске јединице Поскок, формиране након 5. oктобра, која је истраживала политичка убиства, и начелник Управе криминалистичке полиције у време Сабље, прича за НИН како је ДБ опструисао истраге политичких убиства.
„Поскок је формиран да истражи убиства Ивана Стамболића, Славка Ћурувије и четири члана СПО на Ибарској магистрали, као и атентат на Вука Драшковића у Будви. ДБ нам није дозвољавао да њихове припаднике саслушавамо. То је било, на пример, са онима који су пратили Ћурувију. Сами су саслушали своје припаднике тако да не излети нешто што је лоше за службу. За убиство Стамболића открили смо регистарски број комбија у који је убачен. Комби је био из ДБа. То се тада забашурило. Голф ДБ-а који су користили за убиство Ћурувије је исто скриван. За злочин на Ибарској Улемек је преузео на себе да ће он да преда извршиоце. Повезао је директно своје људе са шефом ДБа Радомиром Марковићем, а себе је изоставио. Током суђења за убиство Ћурувије, које се последњих година одвија, виде се опструкције. Нечувено је да неког осудиш за тешко кривично дело, а пошаљеш га у кућни притвор“, наводи Новаковић. Напомиње и да је за ДБ било најбитније да прође први удар после 5. октобра.
Сада је познато да су у ДБ-у размишљали како да задрже утицај и избегну одговорности. Драган Филиповић - мајор Фића, који је био под сумњама да је као специјални саветник шефа ДБ Марковића био умешан у злочине, у својој књизи „Анатомија глобалистичког смрада” открио је шта се дешавало у ноћи 5. октобра. Написао је да је после изборне победе Војислава Коштунице над Милошевићем одржан састанак врха ДБ-а са тадашњим министром полиције Влајком Стојиљковићем. Министар је захтевао „да се по цену живота брани Милошевић“. Након што је министар отишао, у врху ДБ-а су се договорили, тврди Филиповић, „да признају победу Коштуници и да се даље ослањају на радикале и националне снаге“. У извештају од 15. марта 2001. Зорана Стијовића, припадникa ДБ-а који је дословно схватио намеру премијера Ђинђића да се истраже злочини тајне службе, наводи се да су се „стекли услови за подношење кривичне пријаве против руководиоца ДБ због уништавања документације“. То се до данас није десило. У извештају се констатује да је шеф ДБ-а Радомир Марковић издао наредбу и да је од 6. октобра 2000. до 9. јануара 2001. уништено 363.638 докумената на 741.033 странице. Документи су се односили на „досијее лица из ДОС-а и Отпора“, „сарадничке досијее и регистре“, „документе везане за сараднике специјалних намена“, али и финансијско пословање ДБ-а.
Стијовић је склоњен из истрага злочина у другој половини 2001. и избачен из ДБ-а. Он каже за НИН да је ДБ био дубоко компромитован кршењем закона. „Злоупотребе службе су биле јавна тајна. Читави делови службе и њеног руководства били су дубоко увучени у заштиту партије на власти и личних интереса појединаца. Радили су доста и на своју руку и у свом интересу. ДБ је у прелазном периоду кроз продуковање афера и интрига, подметањима и дезинформацијама за релативно кратко време разбио тада преко потребно јединство тзв. демократске власти. Намерно кажем тзв. демократске власти, јер у свим сферама друштва, од правосуђа, међу јавним личностима и политичким партијама, али и међу вашим бројним ’наводним’ колегама, било је много оних који су били ангажовани за рад у служби и заштити њених интереса, а неретко и ’прљавих операција’. У томе и у непостојању политичког консензуса и воље, уз наслеђени проблем партијске државе, треба тражити разлог за неуспех покушаја транзиције власти и утврђивање одговорности ДБ-а“, наводи Стијовић.
Професор права Богољуб Милосављевић, аутор предлога закона о службама безбедности, који није прихваћен, каже да тајне службе нису неспремне дочекале 5. октобар.
„ДОС није био конспиративна организација чије се намере нису знале. Намере су биле отворене - да се сруши Милошевићев режим. ДОС није имао никакав јасан план за реформу служби, нити је основао било какво стручно тело које би се тиме бавило. Војне службе су потпуно измицале пажњи ДОС-а, који их није чак ни ’препознао’ као структуре које треба мењати. За ДОС је било довољно да уклони челнике служби, и то је учињено, али на такав начин да је то довело на чело ДБ-а две екипе које нису никако могле бити за реформе. То су били људи континуитета, а не промена“, наводи професор.
На инсистирање премијера Ђинђића, чим је изабран, ухапшен је Радомир Марковић крајем јануара 2001. Међутим, по препорукама неких из ДОС-а на чело службе су именовани Горан Петровић и заменик Зоран Мијатовић. На конференцији за новинаре у ДБ-а Петровић је рекао: „Сви смо ми деца Јовице Станишића“, дугогодишњег шефа Милошевићевог ДБ-а, од јануара 1992. до октобра 1998. На суђењу за убиство чланова СПО на Ибарској магистрали утврђено је да је Петровић као шеф ДБ-а тада двојици оптужених припадника ЈСО и њиховим породицама обезбедио праве пасоше са лажним именима. Такође је сведочио да су то „добри момци“који нису знали кога убијају. Полицајац Новаковић каже да ДБ тада није дозвољавао полицији да прислушкује криминалце него да је све ишло преко њих. „После отмице Мирослава Мишковића отишли смо тадашњи заменик шефа ДБ Зоран Мијатoвић и ја код министра Душана Михајловића. Причам министру ко су ’земунци’ и кажем да је потребно да им прислушкујемо телефоне, и он се сложио. Мијатовић каже: Све ћемо се договорити Миле и ја. После састанка Мијатовић се није јављао и када сам га напокон добио, рекао ми
је: Не мислиш ваљда да је министар мислио озбиљно. На пример, добијемо листинг да је осумњичени обавио 40 разговора, а од ДБ-а добијемо само три разговора за које они пишу да су битни, а у ствари су породични разговори. После више година смо се изборили да полиција прислушкује. У акцији ’Сведок’ у јануару 2003. почели смо да јуримо ’земунце’, али су они већ тада прешли на ’специјале’. Формирана је тада радна група. Само је на први састанак дошао један припадник ДБ-а и затим после да узме кишобран који је заборавио. Игнорисали су истрагу против ’земунаца’”, каже Новаковић. После побуне ЈСО-а новембра 2001. на место шефа ДБ-а долази професор Андреја Савић, који се није мешао у свој посао, и као његов заменик Милорад Брацановић. Брацановић је пре тога био обавештајни официр ЈСО и заменик Улемека, па је у време Петровића именован за шефа 7. управе за прислушкивање. Био је главни кадровик, када је ДБ 2002. преименован у БИА, тада је удаљио и Стијовића из службе. Брацановић и Савић били су на функцији до 23. јануара 2003. У марту 2003. током „Сабље“Брацановић је ухапшен. Једини је припадник руководства ДБ-а из времена Милошевића, осим шефа Марковића, који је правоснажно осуђен. Провео је само две године у затвору јер није пријавио убиство Стамболића. После „Сабље“долази до отклона према руководиоцима ДБ-а из времена Милошевића. То траје до 2012.
Стијовић каже да су у ДБ доводили партијски подобне кадрове на руководећа места. „По ономе што чујем, пре свега од њених гласноговорника у медијима, плашим се да се ту није много тога променило, а посебно не набоље. Оно што ме највише плаши је тај хаос који очигледно и данас постоји у тајној служби где нема никаквих правила, али ни одговорности за извршиоце незаконитих дела“, напомиње Стијовић.
Да садашње власти користе БИА против „унутрашњег непријатеља“, као у време комунизма и Милошевића, открио је октобра 2018. Марко Парезановић, који је августа те године унапређен на место начелника за безбедност - једно од најважнијих начелства. Он је рекао: „Најинтензивнију претњу Србији представља прикривено деловање спољног фактора, који најчешће користи механизме својих специјалних служби. На тај
начин врше се одређене злоупотребе и стављају се у функцију појединци, наглашавам појединци, из редова опозиционих политичких партија, поједини делови медија. Такође, није ретка појава да се поједини делови НВО сектора стављају у неку деструктивну и субверзивну функцију. Оно што је релативно нова појава, али није непознаница, то је управо утицај ових негативних и деструктивних структура према синдикатима“. Парезановић је ово изговорио на скупу једне до тада непознате, наводно невладине организације, коме су присуствовали најважнији представници власти, између осталог и председник Александар Вучић, који му се фамилијарно обраћао именом.
Да су неки из БИА повезани са мафијом открио је случај из 2014, када је фотографија из евиденције МУП тужиоца Саше Иванића, који је водио поступке против Дарка Шарића за трговину 5,7 тона кокаина и прање новца, појавила на једном опскурном сајту, који је подржавао оптужене. Тадашњи повереник за информације Родољуб Шабић је утврдио да је неко из БИА узео фотографију тужиоца. У БИА су тврдили да исту картицу за приступ евиденцији МУП-а користи више њихових припадника па не знају ко ју је злоупотребио. Повереник је поднео кривичну пријаву против Н. Н. починиоца из БИА, али се по њој до данас није поступало. Шест година касније, јуна 2020, иста фотографија тужиоца је објављена у главном дневнику Пинка, иако је за злоупотребу личних података запрећена казна и до три године затвора.
Пинк је био поприште афере када је председник Александар Вучић на тој телевизији показивао документе да је наводно прислушкиван, али се на њима није видео печат који потврђује да је са њих скинута ознака тајности. Једна од прича је била да је прислушкиван посредно када су пресретнути његови разговори са садашњим замеником градоначелника Гораном Весићем. Међутим, како је НИН раније открио, а Вучић прећутао, Весић је прислушкиван под шифром Менаџер, као руководилац Црвене звезде у акцији „Мастер“Одељења за сузбијање финансијског организованог криминала Службе за борбу против организованог криминала МУП-а. Весић се „прославио“и објављивањем интерне преписке новинара Н1 коју је само служба могла да пресретне, као и недавном најавом да ће објавити телефонски разговор Драгана Ђиласа и новинара Ивана Ивановића.
Доказ о повезаности БИА и таблоида појавио се када је КРИК тужио Информер који је објављивао податке са ким се састаје њихов уредник Стеван Дојчиновић и затим на основу тога конструисао лажне текстове. У одговору на тужбу Информер је навео да су податке добили из БИА. Осуђени су због објављивања лажи, али је суд одбио да провери њихове наводе да су податке о кретању Дојчиновића добили из БИА.
О утицају кадрова из времена Милошевића сведочи случај Бранка Црног, првог заменика Радомира Марковића и мозга тадашњих акција ДБ-а, који је касније постао члан главног одбора СНС-а. На суђењу за
Шеф ДБ-а Радомир Марковић издао је наредбу да се уништи 363.638 докумената на 741.033 странице, који су се односили на досијее лица из ДОС-а и Отпора, сарадничке досијее и регистре, затим документи везани за сараднике специјалних намена, и финансијско пословање ДБ-а ДОС није имао никакав јасан план за реформу служби, нити је основао било какво стручно тело које би се тиме бавило. Војне службе су потпуно измицале пажњи ДОС-а, који их није чак ни „препознао“као структуре које треба мењати
убиство Ћурувије сведочио је не само у корист свог кума Милана Радоњића - тадашњег шефа Центра ДБ Београда, оптуженог као организатора убиства, већ у корист свих оптужених. Црни је током истраге одржавао контакте са сведоцима из ДБ-а, од којих су неки на суђењу почели да пате од изненадне и селективне амнезије. Оне који нису добили амнезију Црни је сведочећи оптужио за наводне неподопштине. Ослањање на старе кадрове потврђује и да је БИА 2018. реорганизована на начин за који се залагао Јовица Станишић, почасни гост на последњим прославама дана тајне службе. Формиран је раније Ситуациони центар задужен и за праћење медија и друштвених мрежа у коме ради подмладак СНС-а. Симо Чулић, некадашњи председник Савета СНС-а за интернет и друштвене мреже, под којим су ботови, постао је руководилац БИА.
Тајне службе данас тешко могу да истраже државну корупцију. БИА, од које је Тужилаштво за организовани криминал тражило да испита пословање Крушика од ове државне фабрике, добила је најмање две донације 2018. НИН је открио и да је Ђуро Јованић, који је од септембра 2018. директор Војнобезбедносне агенције (ВБА), која је исто добила задатак да испита пословање ваљевске фабрике, до маја 2019. био и председник Управног одбора Српске банке која је дала два кредита Крушику. Јованић је експресно напредовао са места ађутанта Александру Вучићу у време када је био министар одбране. Није расветљено ни како је министар одбране Александар Вулин дошао до интерне преписке Драгана Шутановца и уредника Недељника Вељка Лалића.
„Неки делови тајне службе себе виде као ’господаре’ државе, па су чак себи дали право да одлучују о животу или смрти. Одлучују о многим другим питањима која нису у њеној законској надлежности”, каже Стијовић. Када се тајне службе користе за очување власти, што смо видели и деведесетих, оне су механизам злочина, а не безбедности грађана.