Центри специјалног рата

Главна опасност за Србију је да људи из Државне безбедности и мафије, који су вршили прљаве послове за комунистички режим, преко ноћи постану деоничари, власници и медијски гиганти и да само персонално из једног чамца који тоне пређу у други, а да исту мрежу уцена, лојалности и породичних и кумовских дуговања преместе у нове услове, тако да сада они буду елита нове Србије

Са помешаним осећањем да имамо утицај али не и власт отишао сам на инаугурацију Коштунице... Тих ноћи нисам могао да спавам јер сам имао осећање мучнине да је са сваким сатом наша позиција гора, а да у јавности изгледа боља. Медији су били пуни приче о победи, а кад се човек запита шта је гарант да она опстане онда схвати да нема никаквог гаранта. И кад се упита где је власт кад ми одемо кући, онда схвати да власти нема. Она постоји док смо скупљени, кад се разиђемо ње више нема. А кад се упитамо да ли социјалисти имају механизме који функционишу и кад они нису ту, одговор је - имају. То је значило да су они практично већ 6. октобра били у предности у односу на нас.

Плашио сам се да ће то људи у војсци и полицији, који имају искуства са влашћу, врло брзо да схвате да смо ми агрегатно стање, пахуљице које лете кроз ваздух, а кад падну на земљу истопе се, а да су они нешто стабилно, и да ће брзо почети престројавање. Питао сам се шта да радимо...

После два, три сата отезања, Коштуница је положио заклетву. Био сам јако уморан. Све време сам добијао телефонске позиве о томе шта се дешава у различитим секторима полиције. Јавили су ми да је прекинуто прислушкивање грађана. У ствари, неки људи из полиције су се јавили

и питали да ли им дајемо дозволу да прекину прислушкивање. После два дана јавили су нам да је прислушкивање обновљено по наређењу Радета Марковића. Онда сам добио телефонски позив од једног човека који ми је рекао да Раде Марковић хоће да поднесе оставку, али тражи да му гарантујемо физичку безбедност. Рекао сам да могу да му гарантујем само да му ја физички нећу ништа, али не могу да прихватим одговорност за друге кад не знам ко све њега јури . .....

Већ тада су се социјалисти хватали за Коштуницу као за сламку. Хтели су да оставе утисак како су они нежни према Коштуници, како је он њихов заштитник, а ми смо њихови противници. Стално су питали хоће ли доћи председник Коштуница, само да он буде гарант, тако да није било јасно је ли он њихов или наш, толико су они бринули да он буде гарант, јер нама не верују а њему верују. Осетили смо да се ради о тактици поделе Коштунице и ДОС-а. И заиста, када смо после тога имали састанак у ДОС-у, Жарко Кораћ нам је рекао да је из СДБ, у којој он има своје канале, сазнао да је направљена стратегија да се између Коштунице и мене направи расцеп. По том плану, ја треба да будем проглашен за зло, за онога ко је организовао само лоше ствари (немире, нереде, мрачне операције), а да је Коштуница умерен човек који штити мир, ред, закон, безбедност.

Ја сам зли дух који негде из позадине покушава да сруши и Коштуницу и цео систем, сада не више у служби страних сила него у служби стварања своје мреже власти, која ће се, у једном тренутку, показати и сви ће схватити да сам ја, у ствари, као онај Изногуд преузео власт у Србији. И онда - нема Коштунице, нема демократије, нема ДОС-а – постојим само ја. У суштини, од тада до данас, тај сценарио функционише.

Њихова је намера да активирају све своје људе које су целу деценију засађивали по разним организацијама и медијима да раде на том плану. Свуда треба да се појављује прича: Коштуница је одличан, ДОС је привремен, а Зоран Ђинђић је демон. Он упада у фирме и банке, он напада Радета Марковића да би вратио Станишића и старе кадрове СДБ, он држи Пинк, Палму, РТС, Народну банку. Све што се дешава по Србији он организује, а све са намером да замени Милошевића и да преузме власт. То је сценарио који се пуном паром спроводи. Тај сценарио је припремио врх СДБ-а заједно са врхом ЈУЛ-а. То је њихова нова фаза борбе против непријатеља. У тој фази Коштуница није непријатељ. У тој фази Зоран Ђинђић је непријатељ и рачунају ако мене сруше практично ће у другој форми задржати континуитет. Осећао сам да почиње специјални рат против мене. По неким изјавама у новинама схватио сам да се ништа није променило што се мог положаја тиче. Кад је био Милошевић ја сам био демон у односу на њега, сад сам демон у односу на Коштуницу. Схватио сам да је машина која све то производи остала иста и да су центри специјалног рата који праве стратегију поробљавања остали недирнути. Постоји педесетак људи који имају огроман новац и утицај на ту службу и они своју позицију могу да сачувају само ако демократски процес остане по површини, а не задре у дубину. Пошто знају да то врло добро разумем и да знам како функционише и друштво и моћ и власт, ја сам им опасност, јер са мном не могу да се нагоде, а не могу ни да ме преваре у смислу ево, све се променило, а у ствари, ништа се није променило. Мене су проценили као препреку да под фирмом промена спроведу тотални континуитет. И мислим да је главна опасност за Србију баш у томе, у сценарију који је виђен у Русији - а то је да људи из Државне безбедности и мафије који су вршили прљаве послове за комунистички режим само преко ноћи постану деоничари, власници и медијски гиганти и да само персонално из једног чамца који тоне пређу у други, а да исту мрежу уцена, лојалности и породичних и кумовских дуговања преместе у нове услове, тако да сада они буду елита нове Србије. По персоналним мрежама које се повезују, по последицама у јавном мњењу, по причама које круже, видим да је то врло конзистентан систем.

Очигледно је, ипак, да је СДБ као служба уздрман. И унутар те службе постоје поделе и персоналне мреже. То су врло опасне мреже. Колико су опасне показаће се кад буду расветљене криминалне активности које су рађене кроз службу. Ово је била зона ратова и многима људски живот вреди колико и попушена цигарета. Срећом, опште стање у друштву је такво да су они сада пасивизовани, иако нико није склоњен и нико није на суду. Али, њихова концепција је да се закоче сви легални поступци против оних који су криви, било из СПС, било из бизниса, да све то тутњи кроз медије, да се народ тога засити, да после извесног времена завлада апатија у којој ће опет они да воде главну реч. Та стратегија подразумева и да мене елиминишу, па да се онда, ако је могуће, лакше укључују у странке и у власт. Чини ми се да у последње време они почињу да рачунају чак и да остану на својим позицијама и да се од 1945. до 2045. никада не постави питање деловања специјалних служби Државне безбедности, политичких убистава, огромног трансфера новца, него као што је СКЈ прешао у СПС, тако да сада и они прерасту у нешто друго, а да континуитет задрже. Ти су људи милионери, пословни пријатељи им граде куће од 1.000 до 2.000 квадрата на Дедињу, имају десетине милиона марака од шверца цигарета, нафте и из прљавих послова које десетак година обављају.

Следећег дана видео сам се с Радетом Марковићем. Први пут сам га у животу видео. Изненадио сам се, јер он је, у ствари, кицош. Мислио сам да је то прави полицајац, а он се појавио у врло елегантном и скупом оделу, са зализаном фризуром. Нисмо водили оштру дискусију, осим што је рекао да су престали да нас прислушкују. То, међутим, није било тачно

Знам механизам тих послова. За финансирање специјалних активности тих служби и набављање специјалне опреме био је потребан кеш који није могао да буде буџетски набављен, јер се то могло контролисати. Онда су они одређеним људима давали право да шверцују нафту или цигарете, а заузврат очекивали одређени кеш. Сви послови који доносе новац су пуштани уз толеранцију државних органа, а заузврат је наплаћиван одређени рекет. Тако се набављала специјална опрема за специјалне јединице на Косову. Пошто она није могла легално да се набави јер је под ембаргом, куповала се преко тајних канала, за паре које се носе у кеси. А те су паре прибављане тако што неко увезе 50 или 100 цистерни нафте преко границе, донесе пет милиона марака некоме у кеси и тај онда може два милиона марака да стави у своју фиоку, а да за три милиона купи снајпере или панцире. За петшест година толико је новца отишло у приватне џепове да је то осињак људи који желе да се сви трагови замету, да сви сведоци нестану, да се континуитет сачува, да се о њима ништа не зна и да њихов имунитет као носилаца службе буде сачуван. И онда у новинама пише како је војска забринута због напада на њу. А кад питате о каквим је нападима на војску реч, добијете објашњење да се напада Павковићева кућа на Дедињу. То су напади на војску! И то треба да престане. Онда чујете захтев Генералштаба да престане помињање ко колику кућу има на Дедињу. Тај степен ароганције и осионости је доказ да се они још увек осећају моћни, да се нису предали и да мисле да могу да зауставе овај историјски процес...

Следећег дана видео сам се с Радетом Марковићем. Први пут сам га у животу видео. Изненадио сам се, јер он је, у ствари, кицош. Мислио сам да је то прави полицајац, а он се појавио у врло елегантном и скупом оделу, са зализаном фризуром. Нисмо водили оштру дискусију, осим што је рекао да су престали да нас прислушкују. То, међутим, није било тачно. На ту опаску одговорио је како има разних служби које могу да прислушкују. Предложио је да сарађујемо. Али све време имао сам утисак да разговарам са јегуљом која мигољи. За време нашег разговора он је устао, отишао до телефона и позвао Коштуницу. Добио је његову секретарицу и рекао да би желео кратко да разговара са председником. Била је то, очигледно, демонстрација. Хтео је да нам покаже да он, у ствари, нема шта да разговара са нама јер он има директан контакт с председником СРЈ. И ту је мени одмах кликнула она стратегија СПС - Коштуница је добар, а ми из ДОС смо екстремисти. Чак је и визуелно било јасно да постоји стратегија окупирања Коштунице, а нас да прикажу као вечите револуционаре који хоће све да руше.

Био сам на путу када сам чуо да је Вук Драшковић тражио да се у споразум са СПС унесе и захтев за смену Радета Марковића. Занимљиво, чим је Марковић маркиран и чим је постало јасно да је он на мети, почели су да нам се јављају људи из службе са доказима против њега, које ће изнети чим он напусти тајну полицију. Тако су ми се, дан после захтева за његову смену, јавили људи из службе који су пратили и мене кад и Ћурувију. Рекли су: ако Раде Марковић буде смењен, спремни су да сведоче о томе, као и да су имали налог да убију Вука Драшковића и мене у случају да у време бомбардовања дође до побуне народа. План је био да убију Вука и мене као потенцијалне организаторе демонстрација. Рекли су ми да су за праћење Вука Драшковића закупили кућу прекопута његове, која је власништво Ђорђа Ницовића. Све време рата су га пратили из те куће. А мене су пратили све док нисам

отишао у Црну Гору. Био је потпуно припремљен сценарио и било је само питање ко ће бити први, Ћурувија, Вук или ја. Ти службеници су ми понудили све податке уколико им се гарантује заштита. У тим припремама ликвидације учествовало је 30 људи и сви су они спремни да сведоче, јер су само радили свој посао и пратили онога за кога су добили налог. Питали су зашто нико не постави питање СДБ да ли је Стамболић праћен на исти начин као и Ћурувија, колико дуго је праћен, када је прекинуто праћење и ко је дао налог да буде прекинуто праћење. Када смо све то дознали, имали смо потпуно други приступ смени Радета Марковића. Напад на њега није више био напад на личност, него покушај да се скине чеп и да покуља сва прљавштина. Рекли су нам: ако скинете тај чеп, сазнаћете и ко је убио Аркана и ко је убио Ћурувију... За кратко време јавиће се сви који су у томе учествовали, јер су они само професионално обављали свој посао, они их нису убили. Убица је неко кога они не знају, али знају да су припремали случај до тренутка када је било зрело да тај убица дође. И он је тачно знао да ли је жртва наоружана, да ли има обезбеђење, чиме је обезбеђење наоружано, какве су његове навике. Схватио сам тада да је та служба коришћена и као сервис за плаћене убице. И да је шеф те службе жртву, практично, као на тацни изручивао плаћеном убици. Три пута сам био у налогу за егзекуцију, али, на срећу, није било прилике за њено извршење.

Било је јасно да оздрављење друштва може да почне само од тих најболнијих места. Не можемо да смењујемо Душанку Ђого из Управног одбора пливачког друштва Партизан, него шефа Државне безбедности. Та прича, нажалост, до данас се није завршила. Због блокаде у републичком парламенту и због вештине и жилавости тих људи, који су успели да пронађу савезнике на разним странама, сада је пат-позиција. Међутим, испод леда много воде тече. И осим што још увек за неке људе постоји опасност за физичку егзистенцију, јер није искључено да се консолидују ескадрони смрти и да опет пронађу неколико убица који ће обавити још понеки посао, сигуран сам да је кретање друштва незаустављиво.

Чини ми се да они почињу да рачунају чак и да остану на својим позицијама и да се од 1945. до 2045. никада не постави питање деловања специјалних служби Државне безбедности, политичких убистава, огромног трансфера новца, него као што је СКЈ прешао у СПС, тако да сада и они прерасту у нешто друго, а да континуитет задрже