Послушност је услов милости декана
ВЛАДИМИР ОБРАДОВИЋ, ПРОФЕСОР ФОН-а
Слика подељености српског друштва, нажалост, пресликана је и на ФОН. Поделе су све дубље. За подобне све је могуће. Чак и кад се не понашају у складу са академским нормама. За неподобне ништа није могуће: ни предмет, ни конкурс за избор у звање, ни пројекат, ни чланство у комисији
Најупорнији ће остати. На том путу останка у својој земљи изудараће их са свих страна. Они преостали, највећи број њих, већ цупкају са картом у руци, чекајући бус, авион, шта год. Тешка земља за младе. Оглодана до кости, похарана пљачком без милости, система вредности заснованог на неморалу и неетици, коруптивна до врха, посебних правила за оне на власти - који је третирају као јавну кућу, узимају шта и кад хоће - и оних који покушавају да одрже главе изнад тог живог блата које безнадежно усисава све дубље. У тој јадној земљи којом харају пљачкаши са белим манжетнама и тамним оделима, младима је остављен избор или да оду или да следе њихов принцип успеха. У овом другом, можемо да кренемо од Синише Малог. Министра финансија.
„Можемо до прекосутра о разлозима одласка младих. Али ово је прилика да им пошаљемо поруку који је то пут којим треба да иду. Како да избегну тај пријемчив модел Синише Малог или ма ког другог руководиоца. У уређеним системима младима се не оставља могућност избора који систем вредности да следе. Нема простора за размишљање који ће систем вредности усвојити и који модел понашања. Ако виде да је Синиша Мали на највишој државној позицији, онда сагледавају шта га је довело до те позиције и гледају да следе његове кораке. У неуређеним друштвима попут нашег индивидуално је доношење одлука који ћете систем вредности следити. У уређеном свету то није питање личних судова. Систем вредности је систем строго установљених правила, која подразумевају морална начела и свако кршење је санкционисано“, каже Владимир Обрадовић, професор Факултета организационих наука.
Он прави паралелу са Новаком Ђоковићем који је ненамерно, случајно, направио грешку која је санкционисана. Скупио је снаге и храброст, издигао се изнад ситуације и рекао – извините, није ми била намера да то учиним. „Синиша Мали то није учинио, напротив, свом силином моћника обрушио се на све који га позивају на одговорност“.
Дуго година ФОН је словио за један од водећих факултета не само у Србији, већ и у региону, чији инжењери су водећи кадар у најпрестижнијим компанијама света. Зашто је дозволио да једна афера, плагијат доктората Синише Малог, сруши тај реноме и потпуно га компромитује?
ФОН је и данас по свим показатељима водећи факултет у региону. За упис влада велико интересовање, уписујемо најбоље свршене средњошколце из Србије. Током студија студентима се нуде актуелни образовни програми подржани најсавременијим методама учења, као што су студије случаја и пословне симулације. Студентске организације су веома активне и студентски живот одговара најбољим светским универзитетима. Студенти ФОН-а сада већ константно освајају награде на престижним светским такмичењима у области решавања студија случаја, управљања пројектима, дебате... По дипломирању, инжењери ФОН-а представљају најтраженије кадрове у Србији. Серија лоших процена и погрешних одлука, или недоношење одлука уопште, довели су до тога да ова афера поприми неслућене размере. Дубоко сам убеђен да је правовремена и искрена реакција изостала, вероватно услед неспремности да се призна грешка, што је довело до ескалације проблема. Појединци, пре свега на управљачким позицијама, нису били дорасли функцији коју обављају. Нису били тад, нису ни сад.
Како сте се ви осећали када је Одбор за професионалну етику Универзитета решењем потврдио да је докторат Малог, одбрањен на ФОН-у, плагијат, а касније је то једногласно потврдио и Сенат Универзитета?
Нисам био изненађен. У раду постоје делови текста преузети из других извора, што није нужно погрешно. Проблем је што нису наведене референце одакле је то преузето. Жао ми је било што ми сами на ФОН-у нисмо успели са тим да се изборимо већ је било неопходно да се укључи шира академска јавност. Доживљавам то и као свој лични неуспех.
Зашто сам ФОН није смогао снаге да реши овај проблем пре него што је пукла јавна брука?
У вашем питању користи се термин „јавна брука“. Ако пођемо од речи „јавна“, у академској заједници то треба да буде главна мисаона водиља. Јавност у раду једна је, поред аутономије, од главних карактеристика универзитета. Свака значајнија активност је процедурално обојена елементима јавности: увид јавности, јавна одбрана и др. Ако укинемо јавност, укинули смо универзитет. Свако ко заговара тајност у раду креира сумњу да има нешто да сакрије. С друге стране, поставља се питање за кога је то брука? Ко се обрукао? Ја се лично не осећам обруканим по том питању. Кандидат – докторанд потписује изјаву да је рад његово оригинално дело. Ми професори нисмо истражни органи. Ако је слагао и потписао лажну изјаву, преварио је академску јавност. У том случају одговорност је на њему и за то треба да сноси адекватне по
следице. С друге стране, негирање или прикривање плагијата након што су се појавиле индикације да је рад плагиран, била би брука за оне који то чине.
Да ли је, ко и којим путем вршио притисак на професоре ФОН-а да се овај случај заташка?
На мене нико није вршио притисак. Нисам чуо ни од колега ништа слично. Када је докторат Малог проглашен за плагијат, група од двадесетак професора Универзитета у Београду тражила је да се утврди одговорност декана ФОНа и чланова Етичке комисије ФОН-а која је у два наврата констатовала да докторат Малог није плагијат.
Колеге ћуте јер су можда у страху. Свако ко има супротно мишљење сматра се противником ФОН-а. Свако ко изнесе то мишљење „ван куће“обележава се као неко ко руши ФОН
Да ли је тачно да је декану Милији Сукновићу изречена јавна опомена и да ли чак и та најблажа казна за собом повлачи обавезу декана да поднесе оставку? И шта ако он то не уради?
Решењем Одбора за професионалну етику Универзитета у Београду, декану ФОН-а изречена је мера јавне опомене. Декан има право жалбе Сенату, односно Етичком одбору у року од осам дана од пријема решења. Тек после решавања по жалби, ако буде уложена, изречена мера ће бити правоснажна. Према општим актима Универзитета у Београду, члан академске заједнице са изреченом и правоснажном мером за повреду етичког кодекса не може бити ни на једној руководећој функцији. Не може бити ни шеф катедре, а па ни декан. У случају правоснажне мере за повреду кодекса, заиста не могу да замислим ситуацију да декан неће поступити у складу са актима Универзитета и на тај начин се изложити могућности додатних пријава.
Да ли је ико од професора прошле недеље, на последњој седници Наставно-научног већа ФОН-а, реаговао када је декан Сукновић негирао да је кажњен јавном опоменом због лажног доктората министра финансија?
Изненађујуће, проф. Сукновић, декан, на почетку седнице је негирао да му је изречена било каква мера. Претпостављам да му у том тренутку још увек није било уручено решење, те није имао формална сазнања о томе. Како је седница била у онлајн режиму, један од професора је скенирано решење проследио свим учесницима ННВ. Декан даље није на то реаговао. Зашто ћуте ваше колеге? И како смо дошли дотле да професори Универзитета ћутке прелазе преко крађе интелектуалне својине? Па, шта онда можемо очекивати од обичних грађана?
Колеге ћуте јер су можда у страху. Свако ко има супротно мишљење сматра се противником ФОН-а. Свако ко изнесе то мишљење „ван куће“обележава се као неко ко руши ФОН. Стигматизација неистомишљеника попримила је размере које нису примерене ни приватној фирми, а камоли државној академској институцији коју плаћају сви грађани. Нису ретки притисци приликом напредовања у више звање, одобравању предмета или неког пројекта. Неистомишљеници са деканом и њему блиском гарнитуром бивају скрајнути, имају мање шанси за развој, а неретко им је угрожена и егзистенција. Само зато што мисле другачије. Томе се оштро мора стати на пут. Свуда. А посебно у академској заједници која треба да буде оличење места где се сукобљавају различита мишљења.
Слажете ли се са онима који тврде да се последњих година убрзано, преко мастер студија на ФОН-у, легализују сумњиве дипломе основних студија на бројним приватним факултетима?
Ниједна генерализација није добра, па ни ова. Чињеница је да значајан број студената који заврше основне студије на неком од приватних факултета долази на ФОН на мастер студије. Из личног искуства могу да тврдим да међу њима има одличних студената, вредних и одлучних да унапреде своје знање и каријеру. С друге стране, постоје и студенти који нису у стању ни да напишу задовољавајући семинарски рад. Ми, као професори, улажемо посебне
напоре како бисмо те студенте довели до минималног нивоа знања да стекну мастер диплому. Видите, било би дискриминаторно уколико бисмо свршене студенте делили на оне који долазе са приватних или са државних факултета. Неки од најбољих светских универзитета су у приватном власништву. Оно на чему треба радити јесте да се ниво квалитета образовања на свим установама уједначи и унапреди. Сви универзитети, без обзира на то ко је оснивач, требало би да буду непрофитне организације. То би била полазна основа за унапређење рада образовних установа.
Ако је декан у марту намеравао да смањи плате професорима због финансијских проблема, да ли је логично да некако баш у то време почиње изградња нове зграде, за чије би опремање ФОН у наредне две године требало да обезбеди више од пола милиона евра? И шта се може десити ако не буде новца за то? Може ли ФОН остати и без до сада уложених пара, и без нове зграде?
Нова зграда омогућиће ФОНу даљи раст и развој. То је одлична прилика да ФОН постане регионални лидер у образовању у ИТ-ју и менаџменту. Изградња се финансира из кредита ЕИБ, тако да се не могу једнозначно довести у везу почетак радова и смањење плата. Ипак, ФОН се уговором обавезао да инвестира 60.000.000 динара у опремање зграде у року од две године од завршетка радова. Како је по уговору предвиђено да инвеститор (Влада РС) може покренути поступак брисања ФОН-а из јавног регистра корисника непокретности уколико не изврши уговорне обавезе, надам се да руководство факултета има план како ће и из којих извора обезбедити наведена средства и спречити реализацију наведене уговорне клаузуле, тј. губитак зграде, земљишта и уложених средстава. Искрено, не могу да замислим другачији исход.
Спадате у групу професора који управи ФОН-а замерају због сарадње са неким приватним фирмама. О чему се тачно ради и да ли то има везе са недавном изјавом ректорке Иванке Поповић која је за БИРН рекла да је „претходном декану ФОН-а пре више година усмено предочено да факултет
јасно разграничи своје образовне активности од активности Мокрогорске школе менаџмента“? Шта је ту спорно?
ФОН је факултет који свој углед добрим делом дугује и успешној сарадњи са привредом. Стога не замерам сарадњу са приватним фирмама, већ недовољно транспарентну и потенцијално спорну сарадњу. Нашим законима није регулисано да се мастер програми изводе у сарадњи са приватним фирмама, већ искључиво са другим високошколским установама. ФОН је до ове године изводио заједнички програм са једном приватном фирмом која је наплаћивала од студената вишеструко већи износ од школарине која је усвојена на ФОН-у. На сајту те приватне фирме стајало је уверење о акредитацији студијског програма ФОН-а и листа ФОН-ових наставника од којих велики број није ни знао за то.
Оно што је можда најспорније у тој сарадњи јесте извођење наставе ван седишта установе, на атрактивним туристичким дестинацијама у земљи и иностранству, као што су Мокра гора, Шангај или Петровац на мору, што је у директној супротности са законом, као и издавање диплома које могу да доведу до заблуде у јавности јер садрже лого и ФОН-а и партнерске фирме, као и потписе декана и руководиоца програма испред ФОН-а. Изглед дипломе, која је јавна исправа, прописан је законом и не би смео да се слободно креира у маркетиншке или друге сврхе. Према мојим сазнањима, до сада, иако програм траје 7-8 година, није издата ниједна званична диплома, већ су издавана уверења и горепоменуте дипломе, које, према мом мишљењу, нису у складу са законом. Тим поводом, недавно је на ФОН-у била и просветна инспекција, али немам сазнања о исходу те посете.
Као што видите, користим изразе „према мојим сазнањима“и слично, јер су информације о овом програму тешко доступне. Иако је група професора, међу којима сам и ја, више пута званично постављала питања у вези са овим програмом, конкретне одговоре нисмо добили ни од руководиоца програма, ни од шефа надлежне катедре, нити од декана.
Стигматизација неистомишљеника попримила је размере које нису примерене ни приватној фирми, а камоли државној академској институцији коју плаћају сви грађани
Како вама делује објашњење колега са Правног факултета у Новом Саду да се неће преиспитивати докторат Александар Мартиновић,
јер у то време није била предвиђена казна за неетичко понашање? А може ли се онда поставити питање одговорности чланова комисије који нису уочили да је исти рад Мартиновић објавио шест пута?
Заиста не знам пуно о овом случају. Да ли ће се преиспитивати или неће заиста не знам и не знам каква је процедура. Што се комисије тиче, питање одговорности се може поставити, међутим приликом оцене подобности кандидата достављају се само наслови радова, не и сами радови. Дакле, уколико су наслови слични, то указује да се кандидат бавио одређеном облашћу, не значи нужно да је исти рад објављивао шест пута. Комисија првенствено цени докторску дисертацију, а не и целокупни опус кандидата. С друге стране, комисија која га је бирала у наставничко звање (мислим да је доцент), могла је да узме у обзир и садржај радова и установи да ли су радови у мањој или већој мери исте садржине. Последично, следећа комисија која буде одлучивала о евентуалном напредовању доцента Мартиновића у више звање, требало би да узме у обзир ове наводе који су сада општепознати. Уколико то пак не учини, верујем да ће неко, у складу са процедуром, доставити приговор у периоду док извештај о избору у звање буде на увиду јавности.
Каква се порука шаље студентима оваквим, некажњеним примерима неетичког понашања? Какве генерације данас ствара Београдски универзитет?
Ово су два потпуно одвојена питања. Мислим да је Универзитет у Београду смогао снаге и показао да не толерише неетичко понашање. Одузео је докторат једној од најутицајнијих особа у Србији и изрекао меру повреде Кодекса декану једног од најпопуларнијих факултета. Тако да се не бих сложио да су то некажњени примери. Поред тога, води се још солидан број процеса који ће у неком тренутку резултирати правичним одлукама. Могуће је да ће и неки нови процеси бити покренути. Ови процеси су можда спори и дуго трају, али су до сада углавном добили одговарајући епилог. Београдски универзитет и ФОН на коме ја радим стварају одличне кадрове. То су кадрови који су тражени и дефицитарни, како на домаћем тако на иностраном тржишту рада. Не смемо никако ставити знак једнакости између одређених појединаца и институција. То би била једначина за веома токсичну формулу.
Да ли због свега тога треба да нас чуди што већина студената једва чека да дипломира и да емигрира?
Нажалост, често о овоме разговарам са студентима. Највећи број њих отворено исказује намеру да напусти земљу по завршетку факултета. Међутим, мислим да су разлози многобројни и могли бисмо цео интервју да посветимо само томе.
Ко се плаши студентских протеста и зашто власт на младе мисли тек када они изађу на улице?
Када сам био асистент, на почетку каријере, било је неких несугласица између студената и факултета. Један угледни професор, касније емеритус, рекао ми је: „Владо, студенти су увек у праву.“Иако томе има више од 15 година, и данас се водим том девизом. И можда је то одговор на ваше питање: студената се плаше јер су увек у праву, а власт на њих мисли кад изађу на улице јер није мислила на њих раније.
Српско друштво је дубоко подељено. Има ли те поделе на подобне и неподобне и на ФОН-у?
Слика подељености српског друштва, нажалост, пресликана је и на ФОН. Поделе су дубоке и све дубље. За групе подобних све је могуће. Чак и кад се не понашају у складу са академским нормама, буду заштићени јер су у милости руководства. За неподобне ништа није могуће: ни предмет, ни конкурс за избор у звање, ни пројекат, ни чланство у комисији. Ништа. Подобност се не мери резултатима већ степеном истомишљеништва и лојалности руководству. Не факултету. Не студентима. Не Универзитету. Руководству.