Nin

Имам и ја сина

- Дејан Тиаго Станковић

Имам ја сина, већ је одрастао човек, а одмалена је доста уман. Већину ових ствари са којима се правим паметан пред читаоцима од њега сам научио, јер ја нисам ништа знао о животу људи који нису као и сви остали, а баш ме је било и брига, бавио сам се само оним што мене занима и од чега ја имам неку корист или штету, нисам се петљао у туђа посла, права и обавезе, нисам се бавио смислом и сврхом нашег постојања на овој планети. Јер одрастао сам у друштву и у време у коме се ми, грађани, нисмо бавили великим питањима и принципима, нисмо преиспитив­али друштвене норме, а уместо филозофије сам учио марксизам.

Тај мој син је мени својим сасвим свежим погледом на свет отворио очи. Од њега сам научио да је држава сервис који обавља наша општа посла и да нема потребе да је волимо, нити да налазимо оправдања за њу, посебно не ако нас шиканира, јер смо ми њима газде и треба да смо критички према њима и да им се супротстав­имо кад нас угрожавају. Од њега сам научио да не постоје права жена, права деце, геј права, већ да постоје само једна права, људска права. Да сваки човек има право на живот, затим право на слободу и на крају право на потрагу за срећом. Та три права су неотуђива, а сва остала, на здравство, школовање, социјалну помоћ и шта ја знам каква још све постоје, зависе од степена развијенос­ти друштва.

Није лепо да проблемати­ку једнополни­х заједница ближе прими к срцу једно европско дете од десет година које није геј, него одрасла жена која води једну државу а геј је и у геј брак је ступила. Нечовечно је, не можеш, ако си власт, само себи да решаваш проблеме

Међутим право на живот, на слободу и на потрагу за срећом, то има свако једнако.

Он ми је објаснио да право на ступање у истополне заједнице није политичко већ правно питање, јер не можеш ти човеку да забраниш да тражећи своју срећу ступи у заједницу с неким и да ужива сва права која из тога проистичу само зато што је та заједница са особом истог пола. Тај мој син се школовао за то и сад може све јако лепо, научно да образложи, али најбоље се сећам како ме је зачудио кад је рекао: „Ко смо ми да забранимо неком од нас да буде једнако срећан као и сви остали јер се заљубио у особу истог пола?“

Тада је он имао неких десетак година, а тема истополне заједнице била је актуелна у Португалу. У међувремен­у, мудри Португалци су то решили мирно и достојанст­вено. Сада сваки пунолетни грађанин/ка може да ступи са другим пунолетним грађанином/ ком у брак, чак и да усвоје дете, уколико испуњавају све услове које испуњавају други парови који су се пријавили за усвајање.

Хоћу да кажем да је законска неуређенос­т истополне заједнице једно ружно обележје наше земље, а тим пре што на челу извршне власти седи жена која је удата за другу жену, званично венчана негде у уређеном свету, што су учиниле у исправној намери да једна другој буду породица и ослонац до краја живота, да се међусобно издржавају и пазе док их смрт не раздвоји, или макар док траје брак. Дакле, свестан је српски режим тог проблема, ако премијерка и њена супруга нису као Дачић и зато ме је страх да оне нису добри људи, јер их је баш брига за остале мученике који се пате у њиховој ситуацији. Није лепо да проблемати­ку ближе прими к срцу једно европско дете од десет година које није геј, него одрасла жена која води једну државу а геј је и у геј брак је ступила. То што раде наша премијерка и њена супруга је ружно и себично. Нечовечно је, не можеш, ако си власт, само себи да решаваш проблеме. А грехота је и према оном њиховом детету, коме само срећу желим, јер ако оде из Србије, а сви су изгледи да ће морати ако му најуре мајку као мангупа, страх ме је да ће га бити много срамота. А то деца тешко праштају.

 ??  ?? Београдски и лисабонски писац и књижевни преводилац, добитник награде „Бранко Ћопић“, коју додељује САНУ
Београдски и лисабонски писац и књижевни преводилац, добитник награде „Бранко Ћопић“, коју додељује САНУ

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia