Академски образ Иринеја Буловића
ИНСАЈДЕР ВЛАСТИ У ЦРКВИ
Гушење и прогон слободне речи и слободне мисли, кршење статута Факултета и Универзитета у Београду, кршење закона државе Србије постале су свакодневица Богословског факултета у Београду. Решетке са почетка универзитетске каријере Иринеја Буловића опет су на ПБФ
Када се осамдесетих година прошлог века јеромонах Иринеј Буловић вратио из Грчке, у којој је провео десет година, изабран је за доцента на катедри за Нови завет на Богословском факултету у Београду. Убрзо је постављен и за управника зграде у којој је тада био смештен Богословски факултет. Прва управничка одлука јеромонаха Иринеја била је пророчка, и могло би се рећи да ће управо она обележити његов однос према будућим „академским грађанима“са Богословског факултета. Пошто је у згради факултета био смештен и студентски дом, Буловић је наредио да се на прозоре ставе гвоздене решетке, чиме је спречио студенте да излазе у град или се из њега враћају после полицијског часа који је он увео. Његови критичари верују да је Буловић тада, али и касније, посезао за радикалним решењима и правилима да би се скрајнула далеко важнија тема, а то су његова (не) стручност и квалификације.
Иринеј Буловић је постављен за доцента на предмету Нови завет, иако за то место није имао никаквих квалификација. Ни Буловићева докторска теза, а писао је о Св. Марку Ефеском, који није био тумач Новог завета, не квалификује га за предавача на том предмету. Такви
ангажмани су се у то време правдали недостатком кадра, што није било далеко од истине. Међутим, у таквим ситуацијама млади научници би се временом усмерили на нову област, и тако надомешћивали оно што раније нису постизали. Иринеј Буловић није био један од таквих. Показаће се временом да је Православни богословски факултет Буловићу служио као параван за снажнији уплив у сам врх СПЦ и простор за утицај у креирању црквене политике. Након што је изабран за епископа, Иринеј Буловић је све обавезе на факултету пребацио на свог асистента, који је и до тада одрађивао 90 одсто његових обавеза на факултету, са само завршеним основним студијама теологије.
На основу чега је Иринеј Буловић 1991. године постао ванредни професор на ПБФ, ни дан-данас ником није јасно, да би након десет година одлучио да добије статус редовног професора и највише академско звање. Факултет је у више наврата хтео да распише конкурс за избор у звање редовног професора епископа Иринеја, међутим, такве захтеве је одбијао Синод, у којем је тада шумадијски владика Сава био задужен за црквену просвету. Образложење владике Саве било је принципијелно, услов за
расписивање конкурса је да Иринеј Буловић напише рад из области коју предаје. Буловић је радије чекао чудо, које се десило изненадном смрћу епископа Саве. Постао је редовни професор без квалификујућих радова, али ни тада ствари нису ишле глатко. Трочлана комисија није била јединствена у оцени кандидата Буловића. Два члана, (Игњатије Мидић и Драган Протић) написали су врло бледуњаво али позитивно мишљење о кандидату, избегавши да напишу оно што им је примарни задатак: изјашњење о научном раду кандидата. Уместо изјашњења о нечему чега није било, јер Иринеј Буловић није имао научних радова ни о Новом завету, комисија је дала препоруку еп. Иринеју да се убудуће посвети свом професорском послу.
Једини библиста у комисији, дакле њен једини компетентан члан, професор Милин, имао је другачије мишљење о кандидату. „На овај конкурс пријавио се један кандидат – еп. Иринеј (Буловић) ванредни професор нашег факултета. Дужност комисије је да Веће упозна са свим детаљима конкурса. Правило свих конкурса је да се неблаговремене и непотпуне пријаве не узимају у обзир ... Епископ др Иринеј се благовремено пријавио на конкурс, али су радови стигли знатно касније. Деканат је сматрао да је колегијалност важнија од прописа ...“, записао је, између осталог, професор Милин. О приложеним радовима проф. Милин се изјаснио одмерено и прецизно: „Што се тиче процене радова епископа др Иринеја, потписник овог извештаја би још јаче истакао препоруку главног референта епископа др Игњатија да епископ др Иринеј преусмери своје велике способности на бављење Новим заветом. Епископ др Иринеј је доставио 36 општих и популарних радова, а само 5 (пет) краћих из области Новога завета. С обзиром на то да је епископ др Иринеј изабран за
ванредног професора 1991. године, то није довољно.“У продужетку проф. Милин констатује да су за избор у звање редовног професора неопходни књига и већи број научних радова, онако како се то тражи и на другим факултетима.
Милинови изрази „општи и популарни радови” у ствари је еуфемизам за приложене радове које је Иринеј Буловић сакупио углавном из црквених новина и који немају никакве везе са научним часописима. То исто важи и за „пет краћих радова који се односе на Нови завет”. Тако је професор Милин наглас изрекао оно што се годинама шапутало по ПБФ: Иринеј Буловић никада није написао ниједан научни рад, а стекао је највише научно звање!
Мада се ни науком ни факултетом није много бавио, бачки епископ је нерадо отишао с Факултета, који му је, сад је већ извесно, одувек служио као параван за амбициозније подухвате од школских. Да би остао на Факултету изгледа да није био
гадљив ни на кршење закона. На појединим црквеним порталима појавили су се и докази о томе да је Иринеј Буловић, на основу једног фалсификованог потписа, продужио свој ангажман на Богословском факултету. Ове наводе никада није демантовао.
Последњих година епископ бачки покушава да силом врати изгубљени утицај на ПБФ, јер контролу над осталим црквеним телима и јединицама (осим Сабора) је практично обезбедио, а све због амбиције да на трону наследи свог имењака из Ниша. Најпре је, кријући се иза Синода, почео са прогоном са Факултета неколико наставника (епископ Максим Васиљевић, доцент Марко Вилотић), а онда и декана епископа Игњатија Мидића. Епископ Игњатије је одбио да изврши незакониту одлуку Синода, и смени два предавача ПБФ, што га је коштало места декана. Тако је легална управа протерана, а на њено место, мимо процедура и закона, постављена нова, нелегална, и што је горе, управа за коју се вежу афере којима се бавио и српски полицијско-правосудни апарат. Тиме је Богословски факултет, као један од оснивача Универзитета, дошао у озбиљну ситуацију да буде изопштен са Универзитета који је оснивао. Иринеј Буловић је, у међувремену, потписом председнице Владе Србије, именован за представника државе (кад већ није могло Цркве) у Савет факултета, чиме је у последњих тридесет година по ко зна који пут и званично именован за „инсајдера“власти у Цркви. Буловић на такве ангажмане није био гадљив ни за време владавине Слободана Милошевића, са чијом супругом је одржавао и пријатељске везе. Исте такве везе одржавао је и са владама које је водила Демократска странка Бориса Тадића.
Последњи у низу Буловићевих „жртава“на ПБФ су доцент Вукашин Милићевић и професор Родољуб Кубат. Милићевић се дрзнуо да јавно доведе у питање одрживост Буловићеве тезе да се нико у 2.000 година дугој хришћанској историји није заразио причешћем. Милићевић ће бити изведен пред Црквени суд и већ му је забрањено чинодејствовање. Кубат је тражио да се испита случај његовог (Буловићевог) продужења ангажмана на Факултету, као и то што је захтевао да Веће апелује на надлежне да се судски реши случај Вукашиновића и Шарића. Због тога му Буловић припрема синодску одлуку о повлачењу благослова.
Гушење и прогон слободне речи и слободне мисли, кршење статута Факултета и Универзитета у Београду, кршење закона државе Србије, постали су свакодневица Богословског факултета у Београду. Решетке са почетка универзитетске каријере Иринеја Буловића опет су на ПБФ. Тамо утамничене држи све који би могли довести у питање његов ауторитет, који није градио ни добрим, ни научним делима.
Најпре је, кријући се иза Синода, почео са прогоном са Факултета неколико наставника (епископ Максим Васиљевић, доцент Марко Вилотић), а онда и декана епископа Игњатија Мидића. Епископ Игњатије је одбио да изврши незакониту одлуку Синода, и смени два предавача ПБФ, што га је коштало места декана