Иновативни методи новокомпонованих бизнисмена

НЕНАД ГОЈКОВИЋ О УОБИЧАЈЕНИМ НАКНАДАМА И НЕУОБИЧАЈЕНИМ ПРОВИЗИЈАМА У ТРГОВИНИ ОРУЖЈЕМ

Документа откривају и да су произвођачи и продавци оружја из Србије током три месеца 2017. извршили више од 80 трансакција вредних 13,6 милиона долара које су означене као сумњиве. У FinCEN досијеима се налазе државне компаније Југоимпорт СДПР, Крушик и Застава оружје, као и више приватних фирми, међу којима су и посредници у продаји наоружања. Већина трансакција које су ишле из Србије, обављена је са рачуна ових фирми у Српској и АИК банци, а новац је прошао кроз рачуне ВТБ банке у Москви.

Најгоре од свих прошао је контроверзни трговац оружјем Слободан Тешић, кога су америчке власти ставиле под санкције, јер су откривене трансакције, према мишљењу америчког Трезора, биле мито плаћен страним званичницима. „Тешић је водио потенцијалне клијенте на скупоцене одморе, плаћао образовање њиховој деци у школама или универзитетима на Западу и користио мито да осигура себи уговоре“, наводи амерички Трезор.

У писму које је КРИК-у послала Тешићева компанија Партизан тек наводи се да „Тешић никада није учествовао ни на један начин у било каквим коруптивним активностима“и да су „у вези са санкцијама САД, Тешић и Партизан тек почели поступак скидања са листе санкција и ангажовали су водеће адвокатске канцеларије из САД и Србије“.

Владан Лукић, директор Крушика, за КРИК је открио да је и овај државни произвођач оружја имао проблем са америчким банкама у том периоду када су откривене сумњиве трансакције. „Тада се десило да су (америчке) коресподентске банке које сарађују са нашим банкама одбиле да трансферишу новац. Затворили су нам рачуне, па су паре које су биле код те банке враћене, па смо тражили неке друге банке, начине да добијемо новац за оно што смо легално и уз све дозволе извезли“, објашњава Лукић. „Проблем смо решили тако што је наша банка нашла неку другу банку преко које је трансакција завршена и убудуће, пошто је долар био под неком врстом контроле, тражили смо да плаћања буду у некој другој валути.“

Као сумњиву, америчке банке обележиле су и једну уплату од готово 6,5 милиона долара коју је Крушик добио од компаније Интернешнел голден група из Уједињених Арапских Емирата у априлу 2017. године. Представник ове

И минорни извоз оружја и војне опреме је довољан појединцима ако им се дозволи да се у цену уграде колико је њима воља и зато неки од њих преко ноћи постају „угледни бизнисмени“, док произвођачи, од којих купују робу, пропадају

Одувек је за трговину наоружањем и војном опремом (НВО) уско везан израз накнада за „учињену услугу“, што значи награду за труд да се нађе купац или добављач, произвођач потребне робе. Она се давала ономе ко је то омогућио, а често и свима у ланцу, јер ретко онај који је „омогућио“да до посла дође ради сам. Наравно, накнада сваком у ланцу зависи од улоге коју су имали да се посао закључи.

Временом, а и у зависности од ситуације, та накнада се називала разним именима: легално и званично и код нас и у свету то је накнада, чија се висина уобичајено креће од 0,1 до највише пет одсто од вредности закљученог посла и законски је регулисана. Постоје, нажалост, и друге незваничне награде посредницима или крајњим корисницима, које се крију од јавности. Обично се дају појединцима, а некад крајњем купцу омогућавају добијање одређених послова или погодности за пласман властитe робe, сасвим друге намене, на тржишту продавца, и у таквим случајевима су те вредности немерљиво веће.

Тренутно светским тржиштем НВО, на којем се обрћу хиљаде милијарди долара (вредност савременог ловца пресретача креће се од 100 до чак 500 милиона долара), доминирају САД, Русија, Немачка, Француска, Велика Британија, Кина… И да се разумемо, иза сваке трговине стоји политички интерес, јер је купац касније, хтео то или не, директно везан за продавца због обуке, набавке резервних делова...

Правила игре данас су битно другачија него од краја 50-их до почетка 90-их година 20. века, када је СФРЈ била озбиљан играч на овом тржишту, са годишњим извозом наменске индустрије од 2,5 до више од

фирме у Србији је Раде Громовић, бивши генерални директор другог државног произвођача наоружања, Застава оружја из Крагујевца, а о аранжманима те фирме са Крушиком НИН је већ писао. У питању је један од три привилегована купца Крушика, који је набављао оружје од овог државног предузећа по нижим ценама и од државног Југоимпорта, како је први открио узбуњивач Александар Обрадовић, а касније је и налаз Државне ревизорске институције показао да је такве повољне цене имала и фирма ГИМ.

Из Крушика је новинарима КРИКа речено да је у питању авансна уплата за уговор који је склопљен са Интернешнел голден групом исте године, а који се тицао производње и испоруке производа из ракетног програма. Са овом фирмом, кажу, имају неколико закључених уговора.

Пажњу FinCEN-а привукло је и више послова државне фирме Југоимпорт, која тргује оружјем. Чак 32 трансакције ове компаније из периода од марта до јуна 2017, у укупном износу већем од 1,8 милиона долара,

обележене су као „сумњиве“. Југоимпорт је у два наврата уплатио укупно 120.000 долара египатској компанији Три интернешнел групи на чијем челу је пензионисани генерал из Египта Калед Метвали, откривају процурили подаци. Метвали је, судећи по информацијама са сајта његове фирме, близак египатским властима – био је на челу сектора за набавке војске у амбасади Египта у Вашингтону, а претходно је био задужен за набавке наоружања при њиховом министарству одбране.

Као сумњив посао означена је и уплата Југоимпорта од 31.000 долара 18. априла 2017. мистериозној офшор фирми Timarete LTD са Кипра. Тада је власница ове фирме, према подацима кипарског пословног регистра, била српска држављанка Татјана Милошевић са адресом пребивалишта у Кенији. Занимљиво је да документа показују да је Милошевић у власништво ове фирме ушла у фебруару 2017, а изашла из ње шест месеци након трансакције наведене у FinCEN досијеима.

На рачун Југоимпорта у априлу 2017. нешто више од 152.000 долара уплатила је сингапурска фирма Униворлд солушнс ПТЕ ЛТД иза које, према документацији тамошњег пословног регистра, стоји Дејан Петровић – некадашњи представник Југоимпорта за далекоисточне земље. Петровић је у телефонском разговору новинарки КРИК-а рекао да је Југоимпорту платио робу, као и да он нема „евиденцију да је та трансакција била сумњива, него је најнормалније отишла“. Југоимпорт није одговорио ни на једно питање новинара КРИК-а.

Куриозитет је да се у FinCEN досијеима нашла још једна државна компанија, Телеком Србија, открива КРИК ексклузивно за НИН. Наиме, бавећи се пословањем компаније Етихад Етисалат, друге највеће телекомуникационе компаније у Саудијској Арабији, FinCEN је наишао и на једну трансакцију у коју је био укључен и овдашњи Телеком. Америчка испостава немачке Дојче банке је арапску компанију пријавила 2015. FinCEN-у због трансакција без јасног економског циља, али и зато што се сумњало да је компанија умешана у кршења правила тржишта, пише у извештају. Управо те године отворене су истраге против званичника Етихад Етисалат због манипулација са акцијама. Дојче банка је у периоду од августа до октобра 2015. пријавила 231 трансакцију, у вредности већој од 75 милиона долара. У мноштву фирми које су примиле или уплатиле новац овом оператеру из Саудијске Арабије, нашао се и домаћи Телеком који је имао уплату ка овој фирми. У писаном одговору КРИК-у Телеком Србија је навео да је у питању уговор о ромингу, али да детаље не могу да износе због тајности пословних података. „Уговор о ромингу са компанијом Етихад Етисалат из Саудијске Арабије закључен је 4. јануара 2005. и још је на снази. Реч је о стандардном роминг уговору који се потписује и са осталим роминг партнерима широм света. Обим оствареног саобраћаја у мрежи поменутог партнера је занемарљив, а према нашим подацима током 2019. корисници Телекома Србија нису ни користили мрежу овог оператора, јер наша компанија има роминг уговор са другим оператором у Саудијској Арабији, који нуди боље комерцијалне услове за кориснике“, наводи се у одговору Телекома.