ГИМ покушава да сакрије дуг од 10 милиона долара
КАД ПОВЛАШЋЕНИМ ТРГОВЦИМА ОРУЖЈЕМ ДРЖАВНЕ ФАБРИКЕ ВЕРУЈУ НА РЕЧ
Неизмирене обавезе од почетка прошле до 7. фебруара ове године фирма Горана Тодоровића, коју је заступао, сада покојни, отац министра полиције, покушава да прикаже као провизију за страног консултанта, јер би у супротном новац морала да уплати Крушику
Да има нека тајна веза између државних фабрика наоружања и војне опреме и појединих приватних трговаца постало је дефинитивно јасно када је Државна ревизорска институција, након анализе финансијског извештаја Крушика за 2018, посумњала да је фабрику из Ваљева приватна фирма ГИМ Горана Тодоровића само током 2018. оштетила за 10.147.987,5 долара. Почетком ове године ДРИ је утврдио да је Крушик у 2018. фирми коју је заступао у међувремену преминули отац српског министра полиције, за испоручене мине издао фактуру на 1,57 милијарди динара, а да је ГИМ исте мине продао страним купцима за 2,62 милијарде динара. „ГИМ је фактурисао за 1.049.193.000 динара већу вредност производа иностраним купцима, него што је Крушик, исте те производе, у 2018. фактурисао ГИМу“, наводи се у јануарском извештају и прецизира да је ту разлику у цени ГИМ, по важећим прописима, требало да уплати Крушику.
Уместо да објасне зашто је ГИМ тих 10 милиона долара, кршећи законе, задржао за себе, фирма Горана Тодоровића и управа Крушика су накнадно, у настојању да отклоне уочене неправилности, одговорима на примедбе ДРИ само дали повода за нове сумње да мало ко води рачуна о интересима државне фабрике, у којој је због беспарице у августу око 30 радника остало без посла. Судећи по ономе што пише у „Послеревизионом извештају о мерама исправљања Холдинг корпорације Крушик по ревизији финансијских извештаја за 2018. годину“, који је ДРИ објавио на свом сајту шест месеци после првог извештаја, може се закључити да је ГИМ наставио по старом, јер су само по основу извоза реализованог
од почетка прошле до 7. фебруара ове године, неизмирене обавезе те фирме достигле 10,2 милиона долара. Отуда није ни чудно што у „Послеревизионом извештају“ДРИ констатује да мере, које су предузете да би се отклониле раније уочене неправилности, „нису у потпуности завршене“у складу са законима о рачуноводству и о облигационим односима и да из изјава, приложених уз обрачун извозних послова, произлази да ГИМ, по обрачунима извоза за 2019. и до фебруара 2020. има неизмирене обавезе од 10.243.911,43 долара. ДРИ прецизира да се та сума „односи на обавезе по приложеним рачунима иноконсултанта за посредничку провизију, и због тога нисмо у могућности да потврдимо да су предузете мере у потпуности задовољавајуће“.
Суштина је у томе да је ГИМ тек 21. фебруара ове године, након првог
извештаја ДРИ, доставио изјаву у којој наводи да неименованом посреднику и организатору превоза за извоз реализован у 2019. дугује 6.475.500 долара, а за извоз остварен у првих 50 дана ове године још 3.768.411,43 долара и да ће, ако до 31. децембра не достави доказе о плаћању тих обавеза, свих 10,2 милиона долара уплатити Крушику.
Све оно о чему се дуго спекулисало и о чему је први јавно проговорио узбуњивач из Крушика Александар Обрадовић, постало је кристално јасно када је у јануару коначно и један државни орган - ДРИ установио да је ГИМ крајњим купцима из иностранства мине из Крушика продавао по значајно вишим ценама, а да је разлику задржавао за себе, уместо да је уплати ваљевској фабрици. Тако је само у 2018. ГИМ за себе задржао 10,1 милион долара, а годину дана раније још 6,3 милиона долара, јер је 2017. са Крушиком уговорио набавку мина за 9,1 милион долара, а страном купцу их је наплатио 15,4 милиона, о чему је НИН већ писао у фебруару. Као и сада, за 2019. и 2020, и ту разлику од 16,4 милиона долара ГИМ је покушао да оправда трошковима авио-превоза (7,7 милиона) и провизијом наводном посреднику (8,6 милиона), с тим што ГИМ, како је утврдио ДРИ, није Крушику доставио „фактуре за услуге авио-превоза“, а уз то уговорима о комисионој провизији између Крушика и ГИМ-а „није предвиђена могућност да ГИМ закључује уговоре са посредницима у иностранству и да се накнаде по тим уговорима надокнађују из постигнуте купопродајне цене“. Другим речима, чак и да је ГИМ за извоз ангажовао још неког посредника, морао је сам да га исплати, а овако је за ту наводну провизију од чак 8,6 милиона долара оштећен Крушик.
Како је могуће да седам пута већа провизија од уобичајене, коју би наводно ГИМ требало да плати неименованом страном посреднику, није била сумњива ни директору, ни представницима Владе у Надзорном одбору Крушика? Тим пре што ГИМ као комисионар није ни смео да ангажује друге посреднике
Ако се има у виду да су уобичајене комисионе провизије до пет одсто од вредности уговореног посла, намеће се логично питање како директору Владану Лукићу и члановима Надзорног одбора Крушика, у коме седе и представници Владе Србије, међу којима је један економију докторирао на Мегатренду, а начелник је и Одељења за финансије Генералштаба Војске Србије, није било сумњиво да је ваљевска фабрика 2017. и 2018. са ГИМ-ом уговорила испоруку мина за 24,8 милиона долара и да је за тај посао непознатом посреднику из иностранства ГИМ исплатио провизију од чак 8,6 милиона долара? Нико није умео да израчуна да би, ако је и било тако као што у ГИМу тврде, провизија у том случају била чак 34,7 одсто, седам пута већа од уобичајене? Како је могуће да то никоме од надлежних државних органа, осим државном ревизору Душку Пејовићу, није било сумњиво? Зашто су ГИМ-у и Младен Петковић и Владан Лукић, бивши и актуелни директор Крушика, веровали на часну реч, без иједног доказа и да ли би, да није било ДРИ, ико икада открио да је ГИМ накнадно мењао уговорене услове са Крушиком без писмене сагласности друге стране? Коначно, да ли би и ову аферу прекрили снегови, рузмарин и шаш да ДРИ није решио да прочешља пословање Крушика? И како са ове временске дистанце звучи изјава министра полиције Небојше Стефановића од 13. новембра 2019. да ГИМ и друге приватне фирме, које послују са Крушиком, „од продаје имају пет одсто, док осталих 95 одсто од постигнуте цене припада Крушику“? И како се у ту рачуницу министра Стефановића уклапа откриће ДРИ да је ГИМ мине из Крушика странцима продао за 41,2 милиона долара, а да је ваљевској фабрици уплаћено 24,8 милиона долара, дакле тек 60 уместо 95 одсто од укупне суме?
Од директора Лукића очекивало се да накнадно државном ревизору достави ваљано објашњење зашто је ГИМ-у признао трошак од чак 8,6 милиона долара наводне провизије за страног посредника, којег та приватна фирма иначе, по уговору са Крушиком, није ни смела да ангажује, а од власника ГИМ-а валидне писане доказе да је авио-превоз заиста платио 7,7 милиона долара. Уместо тога, стигао је нови обрачун, из кога произлази да ГИМ посредницима и превозницима за извоз остварен од почетка прошле до 7. фебруара ове године дугује још 10,2 милиона долара, па би ваљевска фабрика могла да буде закинута два пута по 10 милиона долара.
Одређене неправилности ДРИ је током прве ревизије открио и у уговорима Крушика са још два велика комисионара, фирмом Крупник Милана Симовића и државним Југоимпортом СДПР, који су 2018. од Крушика пазарили мине за 29 и 15 милиона долара. Све доскора Крушик је, наиме, приходе од извоза исказивао тако што је број испоручених мина множио са ценама уговореним са комисионарима, а не на основу стварних података и пратеће документације, коју су те фирме биле обавезне да доставе, да би и на тај начин доказале да ту робу нису продавале по ценама већим од оних које су плаћале произвођачу. Након такозваног одазивног извештаја Крушика, ДРИ је из приложене документације установио да су цене, које су Крупнику и Југоимпорту СДПР плаћали страни купци биле идентичне ценама које су уговорене са Крушиком. Једини изузетак је - ГИМ. С тим у вези интересантно је и како су власник ГИМ-а и директор Крушика „испеглали“међусобна дуговања и потраживања за 2019. и почетак 2020. Они су 18. фебруара закључили уговор по коме је ГИМ 9. марта уплатио Крушику 27.604, 96 долара у динарима, а до те цифре се дошло тако што је ГИМ у 2019. за мине Крушику наводно платио 200.839 долара више него што је за њих добио од страних купаца, док је за робу испоручену почетком 2020. добио 228.498,81 долара више него што је платио Крушику.
Очито је да управа Крушика има много више разумевања за привилеговане приватне трговце оружјем него за онога који је покушао да заштити интересе фабрике. Александар Обрадовић је и даље суспендован с посла, иако ни годину дана после његовог хапшења и пуштања да се брани са слободе није подигнута никаква оптужница. А вероватно и неће, јер би за власт било очито најбоље да се цела афера Крушик заборави.