Пресудни глас
КАКО САСТАВ ВРХОВНОГ СУДА МОЖЕ ОДРЕДИТИ ИСХОД АМЕРИЧКИХ ПРЕДСЕДНИЧКИХ ИЗБОРА
С обзиром на неизвесност која је присутна када је у питању резултат предстојећих избора, постоји висок степен вероватноће да ће управо Врховни суд бити тај који ће уручити кључеве од Беле куће новом председнику. Зато је номинација Ејми Кони Барет уместо недавно преминуле Рут Бејдер Гинсберг толико подигла тензије
Када су Европљани, бежећи од верских и националних сукоба који су се ширили Старим континентом, почели да насељавају Америку, освојили су дуго сањану слободу. Декларацијом независности загарантовано им је право да трагају и за срећом. Слобода је долазила постепено, али је дошла за све. Вероватно нико од њих није могао ни претпоставити до каквих ће неслућених висина на глобалној сцени та слобода довести нацију коју су стварали. САД доминирају светом већ више од 100 година. То је, између осталог, омогућио и виталан политички систем успостављања и контроле власти. У темељу тог система су и председнички избори.
Председнички избори у САД се ближе, а тиме се убрзава и интензивира политички окршај између републиканаца и демократа, који, ако је судити по реторици председничких кандидата, поприма све бруталније обрисе. Два табора су непомирљива у сваком погледу, на спољном плану, још више на унутрашњем. То одређује стратегију политичке борбе која је обележила Трампов пословни инстинкт и водила његову политичку каријеру: Нема сврхе бранити се – напад је најбоља одбрана!
Политичко надметање је сада добило још једног актера – Врховни суд Америке. Наиме, после дуге и тешке болести преминула је судија Рут Бејдер Гинсберг, која је током каријере била истакнути борац за заштиту права жена, мањина и потлачених. Доналд Трамп је за кандидата за њену наследницу спремно номиновао Ејми
Кони Барет, судију Апелационог суда и бившу професорку права на Универзитету Нотр Дам, правницу изразито конзервативног профила.
Колико год смрт судије Рут Гинсберг, нажалост, била очекивана, реакције на њу свакако нису. Макар њихова жестина, а посебно политичка конотација. Емоције и жалост због смрти осамдесетседмогодишње правнице убрзо су потиснуте борбом око упражњеног места у Врховном суду.
Угледни Вашингтон пост је писао да „окружење Доналда Трампа неће поштовати ни минимум времена жалости, а камоли симулирати и најмању пристојност“када је реч о смрти судије Гинсберг, поткрепљујући то своје очекивање податком да је „једва 80 минута“након сазнања о смрти почела прича како ће и киме упражњено место бити попуњено. Истина је, додуше, да ни Трампови противници нису били посебно пристојни док су узвикивали приликом његове посете Врховном суду, који је посетио да би одао пошту преминулој судији Гинсберг, „Отерајте га својим гласовима!“, поручујући да неће бити изабран на новембарским изборима. Очигледно је снага њихових негативних емоција према Трампу била већа и од туге због смрти прогресивне хероине.
Осим тога, што гласно, што у полутишини иза кулиса, што у тишини, целокупни републикански естаблишмент имао је јединствено мишљење када је реч о потреби да Сенат, који је под контролом републиканаца, изабере наследницу преминуле судије Гинсберг. Демократе су се уздале у Мита Ромнија, надајући се да ће његова нетрпељивост према Трампу превагнути – и преварили су се. Ромни је пожурио да изјави да треба одмах попунити упражњено место судије Врховног суда. Републиканци су сагласни и када је реч о форми – нови судија биће жена - и када је реч о суштини правних ставова Врховног суда у будућности – биће конзервативнији него данас. Можда је овакав расплет изненађујући за посматраче са стране, али то је природни рефлекс политичког живота: борите се да од
лучујете истом жестином као што се борите да неко други не одлучује! Како је рекао Мич Маконел, лидер републиканске већине у Сенату: „За ово смо и победили на изборима – да бисмо стварно одлучивали.“
Трамп, као и увек, спада у оне који не калкулишу када треба рећи нешто директно, колико год то било „неугодно“за било кога, а нарочито за демократе. Наиме, одмах после смрти Гинсбергове на састанку у Северној Каролини је изјавио: „Одувек смо говорили,
ако из неког разлога постане доступно место у Врховном суду, ми ћемо именовати судију и имамо довољно времена за то пре 20. јануара (дан инаугурације победника на новембарским изборима).“Британски Гардијан је одмах приметио непристојност формулације „из неког разлога“, ако се има у виду да је у питању осамдесетседмогодишња жена која је била тешко болесна...
Међутим, колико год смрт судије Рут Гинсберг била трагедија за њену породицу, и колико год губитак искусног члана највише судске инстанце у Америци изазива искрену тугу оних којима је својим одлукама и ауторитетом помогла, бурне реакције супротстављених политичких табора и, очигледно, груба политизација тог догађаја произлазе из сасвим других мотива.
Један од мотива, који је прагматичној бизнис природи председника Трампа посебно значајан, тиче се чињенице да је он 18. септембра
добио још једног неочекиваног а (прилично) сигурног гласача. И то не било ког, него оног најбитнијег, оног који је конструкциони елемент система компликоване поделе власти у америчком федералном државном уређењу, где је велики део ингеренција смештен ван централних органа, па тиме и ван домета самог председника. Да ли, у таквим условима, поставити судију? Оног који ће имати моћ да однесе превагу, у телу које броји девет судија, за случај да се доноси одлука о политичком животу и смрти? Избор није тежак, нарочито не за поменуту прагматично-трговачку природу републиканског председничког кандидата.
Зашто и како Врховни суд може имати одлучујући утицај на исход избора? О томе ‘зашто’ најсликовитије говоре тренутни рејтинзи председничких кандидата. Наиме, Џо Бајден је према актуелним анкетама у предности, када је проценат укупног броја Американаца који га подржавају у питању. Та се предност топи када се посматра расподела гласова по појединим државама. Свака држава носи одређени број електорских гласова и онај ко у држави победи узима све електорске гласове. То је и разлог што је Хилари Клинтон на председничким изборима 2016. изгубила од актуелног председника, иако је за њу гласало скоро три милиона Американаца више него за Доналда Трампа - њени бирачи нису били добро распоређени.
До одговора на питање ‘како’ Врховни суд може утицати на исход избора, долазимо увидом у америчке председничке изборе 2000. године, између председника Џорџа Буша Млађег и демократе Ала Гора. Тада су демократе изразиле сумњу у правилност гласања на Флориди и захтевале поновно бројање гласова. Разлика је била мала, па је реално било очекивати да је и промена могућа. Међутим, Врховни суд је стопирао поновно пребројавање гласова, а за победника је проглашен Џорџ Буш. С обзиром на неизвесност која је присутна када је у питању резултат предстојећих избора, постоји висок степен вероватноће да ће амерички Врховни суд бити тај који ће уручити кључеве од Беле куће новом председнику. Уосталом, вреди подсетити да је Хилари Клинтон на бази анкета пре избора већ била практично постављена на место прве председнице САД, па се то изјаловило у изборној ноћи.
Поред тога, председник Трамп и његов тим већ неколико месеци изражавају сумњу у вези с могућим манипулисањем гласовима који стижу поштом, јер много више демократа гласа на овај начин, припремајући терен да у евентуалном судском поступку оспоре гласове пристигле на овај начин. Наравно, ако затреба, а по свој прилици ће затребати... Иако је суд и дејуре и дефакто независан, о чему сведоче и неке одлуке судије Нила Горсача, којег је Трамп поставио, а које нису биле увек у складу са председничким преференцијама: ипак је битно имати наклоност, а тиме и додатне шансе за изборну победу.
Међутим, поставља се питање релативно тихих или непостојећих реакција из републиканског табора на бројне Трампове изјаве (па и оне да није сигуран да ће признати резултате избора!), а од стране оних који на Трампа гледају као на ноћну мору и грешку у двовековној традицији републиканских изборних победа. Управо се на питању избора судије Врховног суда рефлектује стопроцентна подударност Трампових тактичких интереса и републиканских стратешких интереса. Оно што за Трампа може бити одлучујући глас у освајању новог председничког мандата у случају спора, за републиканце је одлучујући блок у изградњи чврсте конзервативне судске тврђаве која ће одређивати правац развоја америчког друштва целу једну генерацију.
Трамп не само да нема сумње око исправности именовања новог судије, већ је није имао ни око конкретне особе. Реч је о Ејми Кони Барет која је сан сваког републиканског маркетиншког стручњака. Једино што је спаја са претходницом је пол и професија, поред огромне амбиције и непресушне радне енергије. Осим опречних мерила вредности, њих две оличавају два супротна света, и из којих долазе и за које се боре. Баретова је релативно млада (48) и самим тим перспективна, а као таква дуговечна у столици врховног судије. Доследни борац за поштовање Устава у изворном значењу, како његовог слова тако и духа, она заступа подједнако недвосмислене ставове и у погледу других горућих питања актуелног друштвеног тренутка у Америци, било да је реч о контроли илегалног усељавања, личном наоружању или систему здравствене заштите. Уколико се повежу вишемесечне најаве председника о могућим изборним манипулацијама и брзина с којом се изашло са предлогом, очигледно је одлука спремана дуго. И то још од 2017. године, када је именовао Брета Каваноа уместо судије Ентонија Кенедија, изјавивши: „Њу чувам за Гинсбургову!“Сада само треба да ступи на снагу. А тренутак за републиканце није лош. Не само да није лош, него је вероватно много бољи него што би био да се то десило након 8. новембра. Ако буде изабрана, а буде дуговечна као њена претходница судија Гинзберг, додатно ће да учврсти вишедеценијски конзервативни профил највише судске инстанце, у којој ће конзервативне судије имати комотну већину од шест према три.
Осим демократа, и водеће медијске куће наклоњене демократама утркују се у осуди поступака актуелног шефа државе поводом избора новог судије. Само, Баретовој је тешко наћи слабу тачку, а да се напад на њу не претвори у бумеранг: за њу ради управо идентитетска политика за коју се, бар на речима, залажу амерички либерали. Није случајно већина критика на њен рачун унапред проглашена сексистичкима и, што је важније, дискриминаторнима: тачно је да је она предана католикиња, а католици су мањина која, већ по том основу, мора уживати заштиту. С друге стране, има седморо деце, од чега петоро биолошке и двоје усвојене, с Хаитија, чиме унапред отпада шанса да јој се припишу расистички ставови, што је етикета коју либерали радо каче конзервативцима. Њен најмлађи син је рођен с Дауновим синдромом, па јој
Оно што за Трампа може бити одлучујући глас у освајању председничког мандата, за републиканце је одлучујући блок у изградњи чврсте конзервативне судске тврђаве која ће одређивати правац развоја америчког друштва целу једну генерацију
нико не може пребацити да не зна важност здравствене заштите и нужност инклузије. Једном речју, слагали се или не слагали с њеним правним и политичким ставовима, не можете јој оспорити доследност, јер живи у складу са оним што проповеда. А ту су демократе најтање и то их је, у великој мери, коштало победе на прошлим изборима.
Бојно поље више није корона, компетентност председника, опортунизам најужег круга људи око Трампа, лепа Иванка, њен муж Џеред Кушнер и породични пословни аранжмани и у Америци и широм света, нити компромитујуће књиге најближих сарадника и рођака - већ Врховни суд. То је све већ познато и та муниција је потрошена.
Као и увек, све се дешава са разлогом. И ова преоријентација на Врховни суд није случајна. За то има најмање три разлога.
Први јесте несумњиво огроман резултат који је Трамп извојевао око Израела – од две нове амбасаде у Јерусалиму преко признања Уједињених Арапских Емирата и Бахреина до прећутне нормализације односа са Ријадом и осталим сателитима Арапске лиге. То ће јеврејска заједница у Америци током избора знати да цени (и гласовима и донацијама). Нешто што је успешно, контрапродуктивно је критиковати.
Друго, оспоравања на готово свим пољима деловања Доналда Трампа трају - читав његов живот. То га апсолутно није спречило да постане председник. Вероватно га и мотивише. Нападати га нечим што не погађа мету није рационално, а још битније – не даје резултате.
Треће, далекосежна, стратешка последица конституисања конзервативног правосудног тела, чији ће ехо одлука одзвањати политичком праксом и институционалном трансформацијом САД наредних деценија је од суштинског значаја за будућност америчког правног устројства.
Доживљај стратешке важности коју Врховни суд има, једини је заједнички именитељ супротстављених идеологија, републиканске и демократске. Управо из тог разлога, водећа фигура левог крила демократа, конгресменка Алесандрија Окасио Кортез, позива све демократе да се мобилишу и уједине око „мајке свих битака“, битке за Врховни суд.
Борба демократа је разумљива, свакако оправдана из перспективе оних који их подржавају, али, како то обично јесте у политици, недоследна је, макар у аргументима који се нуде. Обамина администрација је покушавала, али није успела, да именује судију 2016. године, на крају његовог другог председничког мандата. У томе су је спречили републиканци, који су и тада имали већину у Сенату, маратонским саслушањима. Сама судија Гинсберг тада је сугерисала да је сваки председник изабран на четири године, а не на неки неодређено краћи рок, па стога нема разлога за одлагање избора. Међутим, судија Гинсберг је пред смрт наводно променила тај став: изразила је жељу да њен наследник не буде именован пре инаугурације следећег председника. Уколико је то тачно, онда је то сасвим непримерено - само се у средњовековним монархијама позиције добијају на основу жеља. У демократији се позиције добијају на основу утврђених процедура. Колико год оне некоме сметале и колико год исходи били у супротности са нечијим жељама, чак и да те жеље водећи амерички продемократски медији представљају готово као уставну категорију.
Један од могућих потеза демократа, како преноси Фокс њуз, јесте претња да ће, након што освоје власт у новембру у Конгресу, а Бајден победи на изборима, иницирати реформу Врховног суда тиме што ће повећати број судија и неутралисати утицај конзервативних судија. То је потез који је повукао својевремено и Рузвелт и њиме обезбедио спровођење Њу дила. Чини се, макар према овој најави, уколико би се обистинила, да није само Трамп тај који руши институције... Као у шаху, обично нису најбитнији први потези, већ они који следе. Демократе неће бити у могућности да матирају републиканце у овој конфигурацији. Немају оно што је имао Рузвелт 1937. године: прво, нову, јединствену и одлично конципирану политику, и, друго, околности, и домаће - тешке последице Велике депресије - и међународне - бауци звани комунистички Совјетски Савез и нацистичка Немачка које су му ишле наруку и учиниле ту политику успешном.
Демократама недостаје вероватно и оног првог, а нарочито другог. Међутим, при таквом развоју ситуације, републиканци ће вероватно, уколико демократе спроведу најаву о реформи Врховног суда, имати веома велике шансе да дугорочно матирају прогресивну, па и независну, природу Врховног суда у следећој подели политичких карата. Време, када су стратешке ствари у питању, ионако има само ограничену улогу. Далеко су битнији стрпљење, прилагодљивост и прави тренутак за кључни потез.
Сви који имају икаква очекивања од Америке, посебно она велика, мораће да их смање у будућности. Јер,