Ко ће дуже издржати
ПАТ ПОЗИЦИЈА У ПОЛИТИЧКОЈ КРИЗИ У БЕЛОРУСИЈИ
После покрадених избора и полагања заклетве, сада и дефинитивно нелегитимни шеф државе Лукашенко и даље може да рачуна на подршку Кремља - али ни то није без ризика по њега
Што више одмиче 20-минутни снимак отвореног дела састанка Владимира Путина и Александра Лукашенка, средином септембра у Сочију, то га је забавније гледати - под условом да се претходно искључи тон, не би ли се избегао ризик од западања у кататонично стање током безобалног обраћања белоруског самодршца.
Док крупни, незграпни Лукашенко, у стању благе агитације, седи на ивици очито тесне му фотеље, окренут постранце како би гледао директно у Путина, омалени руски председник је у своју фотељу удобно заваљен, у за њега типичном „фудбалерском“седу широко раширених ногу, док му поглед лута, тек повремено застајући на лицу саговорника. Како Лукашенко не престаје да меље, тако Путинов говор тела све очигледније демонстрира колико му је досадно или колико се, у најмању руку, труди да покаже да му је досадно. (Поред толиких силних томова исписаних о њему, Путиново редовно стављање до знања колико га често саговорници смарају заслужује, рекло би се, барем један подужи есеј.) Час тапка једном ногом, час обема; час намешта кравату, час се игра оловком; од гледања на сат се ипак уздржао. Призор није баш толико понижавајући по подређену страну као онај Александра Вучића на столичици у Овалном кабинету, али није ни далеко од тога.
Но, ништа неочекивано: није тајна да Путин не гаји симпатије за Лукашенка, те да га толерише само у мери у којој то одговара руским интересима. А ти интереси налажу да је Кремљу потребна земља попут Белорусије као тампон зона која ће, бар на том територијалном сегменту, Европу и све што она подразумева држати на пристојном одстојању од Русије. У контексту актуелне политичке кризе у Белорусији, изазване блатантно покраденим
председничким изборима и масовним антирежимским протестима као народним одговором на тај нитковлук, то пак значи да је Путин и даље вољан да политички, безбедносно и финансијски стане иза Лукашенка, али да ће за то бити плаћена цена, могуће у виду тешњег институционалног повезивања двеју земаља - што би Белорусију неминовно водило у подређени положај и што сам Лукашенко не жели; или ће, у противном, та подршка бити ускраћена оног тренутка кад се у Москви процени да једини начин да благонаклоност коју грађани Белорусије гаје према Русији буде очувана јесте да се Лукашенко пусти низ воду.
Једноставније речено: ако буде приморан да бира између Белорусије и Лукашенка, Кремљ ће изабрати Белорусију. Али ствари евидентно још нису дотле дошле, и Москва се, опет са становишта сопствених интереса, понаша рационално - наставља да подржава Лукашенка све док је политички и стратешки за њу то опортуније и исплативије. А како, мада грађански протести у Белорусији не посустају, нема назнака да је крај диктаторског режима близу, ни Путин нема разлога да ишта ломи преко колена. Оних 1,5 милијарди долара руског кредита - новац који ће, по западним проценама, највећим делом отићи на репрограмирање белоруског дуга Русији - ту, упркос висини износа, дођу тек као споредни детаљ.
У међувремену, у Белорусији се дешава штошта, али ништа што би иоле променило тренутну пат позицију, у којој ниједна страна не показује знаке попуштања. На мирним протестима и даље се окупља велики број грађана - нерадним данима редовно око 100.000 само у Минску - а одговор власти на њих и даље је силеџијски. Полиција сада, додуше, мање туче народ него првих дана протеста, у авгуко
сту, али су хапшења и даље масовна; само протеклог викенда је приведено 500 демонстраната. И последња од седморо чланова оптимистички насловљеног координационог савета за пренос власти која још није ухапшена или натерана на егзил, нобеловка Светлана Алексијевич, управо је напустила земљу и отишла у Немачку на раније планирано лечење. На инаугурацији одржаној без најаве и готово у илегалним условима - без страних званица, али пред довољно великим бројем апаратчика и униформисаних лица како би јој се дао привид нормалности - Лукашенко је положио заклетву и започео шести, незаконити председнички мандат. Режим се, ослоњен још једино на апарат силе, очито консолидовао у довољној мери да, независно од тога што је изгубио и последњу трунку легитимитета, у целини узевши ипак контролише ситуацију.
Осим што Лукашенка више не признају за председника, Европска унија, Велика Британија и Сједињене Државе, свака за себе, најављују санкције против појединаца из редова белоруских званичника, али ни појединачно ни заједно не показују да су у стању да изврше озбиљнији притисак на Минск. „Индивидуалне санкције неће променити ситуацију на терену. Они који се на њима нађу за то не маре. Управо супротно, то виде као почаст“, каже за бриселски сајт Политико политички аналитичар Артјом Шрајбман. Осим тога, указује он, за разлику од припадника руске политичке и пословне елите, утицајни припадници белоруског режима на Западу немају имовину која би могла бити замрзнута.
Посебно се јаловим показују настојања ЕУ да нешто предузме. Иако су све чланице сагласне да белоруским званичницима треба увести санкције, усвајање рестриктивних мера тренутно блокира Кипар, захтевајући да Унија на исти начин реагује и на агресивно поступање Турске у источном Медитерану, где упркос упозорењима
европских партнера наставља с опитним бушењима у подморју тамо где на то нема право. Начелно, кипарски министар спољних послова Никос Христодулидис потпуно је у праву када каже да заједнички одговор ЕУ „на било какво нарушавање наших темељних вредности и принципа не може да буде à la carte. Он мора да буде конзистентан”. Није без основа ни подозрење Кипрана како, за разлику од белоруског случаја, нису сви у ЕУ подједнако вољни да се у овом часу одлучније конфронтирају с Турском. Али питање је колико је сврсисходно овакво условљавање доношења колико-толико конкретних мера против белоруске врхушке увођењем санкција другој држави у неповезаном случају. Мада би циник мога да каже како се европским мерама ни против Белорусије, ни против Турске - ако их буде - ионако неће богзна шта постићи.
Вероватно. Али изостанак било каквог одговора на потезе белоруског узурпатора, за оне који до демократије још иоле држе, једноставно више није опција.
Режим се очито консолидовао у довољној мери да, у целини узевши, ипак контролише ситуацију