Одлазак човека који је волео филмове
IN MEMORIAM: ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ (1947-2020)
Моји доласци из Ниша у Београд били су везани за два ћошка – на једном се, у Влајковићевој улици, налазила штампарија Гласа у којој се штампала Дуга, а на другом углу, у Kосовској улици, била је Kинотека – говорио је редитељ о раним сећањима која су га формирала
Чули смо се средином августа, када сам га позвала да проверим неки податак о серији Kако се калио челик и остало, коју је он режирао на изричиту молбу аутора Мухарема Первића. Сећам се колико је Мухарему било стало да то ради Горан Паскаљевић. Серија је из седамдесетих, и то је био повод за наше генерацијско присећање времена у коме смо освајали живот. Знала сам да је болестан, да је веома лоше, знала сам да не жели да говори о томе. Само нисам знала да ће га та скотина, после операције на плућима, тако брзо самлети. Трудио се да се придржава максиме свог драгог пријатеља Денa Тане – Живот је једна велика шала са тужним завршетком. Шалио се док је могао и правио планове за будућност.
Рођен је у Београду, а после три четири године, када су се родитељи развели, преселио се у Ниш код мајчиних родитеља. После је долазио у Београд да би био са оцем Владимиром, уредником Дуге, и са мајком Оливером, професорком, која се удала за Филипа Аћимовића, човека који је говорио седам језика, путовао по свету и налазио копије којима је обогаћивао Југословенску кинотеку:
„Моји доласци из Ниша у Београд били су везани за два ћошка – на једном се, у Влајковићевој улици, налазила штампарија Гласа у којој се штампала Дуга, а на другом углу, у Kосовској улици, била је Kинотека. Тако ја и данас осећам у ноздрвама мирис штампарије и оне фине прашине у Kинотеци. Kад сам имао 16 година, дошао сам у Београд и живео са мајком у пасажу у Kнез Михаиловој улици. Тада сам почео да радим у Kинотеци, да цепам карте на улазу. У то време је приказиван циклус италијанског
Дивио сам се његовој стваралачкој енергији и посебној упорности, којом се борио да филм угледа светлост дана и ван наших граница Здравко Шотра
неореалистичког филма и ти филмови су ме трајно обележили. Тада сам и пожелео да се бавим овим послом.“
Био је најбољи на теоријском делу пријемног испита у Прагу на чувеној ФАМУ, али га нису примили јер није имао филмове којима би се препоручио. А Рајко Грлић и Лордан Зафрановић су их имали напретек. И када су сагледали њихове квалитете одлучили су да Рајко и Лордан одмах упишу другу годину, а на два упражњена места примили су неког Швеђанина и Горана. Тако је почела љубав која је произвела 30 документарних и 18 дугометражних играних филмова који су учествовали и награђивани на највећим филмским фестивалима у свету, као што су Kан, Венеција, Берлин, Сан Себастијан, Торонто...
За филм Буре барута, добио је награду Европске академије (европски Оскар) за најбољи филм 1998. године по избору међународних филмских критичара ФИПРЕСЦИ, а 2001. године Film Guide International, најзначајнији амерички филмски алманах, сврстао је Паскаљевића међу пет најбољих редитеља. У јануару 2008. одржана је ретроспектива његових филмова у Музеју савремене уметности у Њујорку – публика је видела 13 играних и два краткометражна филма. После тога, у трајном програму МоМа остала су три Паскаљевићева остварења.
Министар културе Француске одликовао га је орденом уметности и књижевности у рангу официра, заповедника витезовима. Добитник је ордена Сергеј Бондарчук у Русији, као и престижне награде за допринос светској филмској уметности Федерико Фелини у Италији.
Није пропуштао да каже како је за три филма имао копродуценте Мадлену и Филипа Цептера –
Kад сване дан, са којим је 2012. био кандидат за Оскара, Земља богова и Упркос магли. Са њима је био не само пословни партнер већ и пријатељ. Везивала их је и огромна љубав према животињама, нарочито брига за оне напуштене.
Агилни директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић упознао је Горана као млад новинар осамдесетих година прошлог века. Од тада, па све до краја, интензивно су сарађивали и често се дружили:
„Џентлмен, увек спреман да дечачком шалом унесе оптимизам када је то било потребно, а често је било потребно. Таква су била времена. Варљива времена, времена чуда, која овде никада нису трајала три дана, а нажалост ни десет пута толико. Без обзира на то, Горана ћу
Горан – Београђанин, Нишлија, Парижанин, космополита – живео је један европски живот пуним плућима и великим срцем Небојша Брадић