Светлана Бојковић

се сећати као срећног човека. У сећању ће ми увек остати слике насмејаног Паскала. Видим га као јуче да је било, одмах након премијере филма Време чуда, како прима честитке након добро урађеног посла. Тада смо се и упознали. После петооктобарских промена заједно смо радили Фест. Од свих ситуација, а било их је много, никада нећу заборавити наше задовољство када нам је Ден Тана јавио да је нашу замисао успео да спроведе у дело. Срећног ћу га се сећати и од пре неколико година када смо у мом стану до касно у ноћ уживали у живом наступу једне одличне дубровачке клапе. Никада нећу заборавити Горанов осмех и задовољство након што је погледао рестаурирано Варљиво лето ’68... Оживљавао је приче које су га се тицале и често јунацима, некада и оним епизодним ликовима, додавао карактеристике које су га се самог тицале. Мислим да је Горан веровао да филм може да промени свет чак и онда када је знао да ствари стоје друкчије. Ентузијаста и камуфлирани оптимиста, рационалан, а опет склон идеализацији свега што воли и поштује. Горан Паскаљевић.“

Kада је 1976. снимио свој први играни филм Чувар плаже у зимском периоду, Горан је имао 29 година, а глумац кога је изабрао, Ирфан Менсур, 24 године. Потом је следеће године Менсур играо и у другом Паскаљевићевом филму Пас који је волео возове. И данас, Ирфан Менсур захваљује богу што је допао Паскаљевићу који га је, на неки начин, произвео у глумца који је употребљив:

„Kада говорим о својој филмској заоставштини и каријери која још траје, на прва два места ставим та два филма која су заиста особена, додам још неколико, а све остало су филмови за радну књижицу. Према Горану сам увек гајио изузетно поштовање, јер ми је дао шансу да мало већи број људи од једне месне заједнице сазна да постоји један глумац који ће можда нешто направити. И на томе му хвала. Kао и на другарском поверењу које смо изградили током заједничког рада.

А оно што је најлепше, Горан је иза себе оставио једног Паскаљевића, сина Владимира који се бави истом уметношћу као и отац, па „све мислим да ће и Владимир наћи своје место у филму. Волео бих да се он врати из Kанаде и да се једног дана публика овде упозна и са његовом редитељском филмском естетиком“.

И Светлана Бојковић је своју филмску каријеру обележила филмом Пас који је волео возове. За улогу Мике у том филму је 1978. године добила Златну арену у Пули. Данас за НИН каже:

„Имам болан осећај, као да нам је некако отет, некако нагло ишчупан из живота Горан Паскаљевић – уметник који је имао још много тога да нам подари кроз своје филмове. Знам да је имао још много тема којима је желео да се посвети у своме стваралаштву, али живот је, на крају, испао кратак... Kратак, иако нам је Горан оставио своје богато дело пуно топлине, лирике, емпатије и нежног хумора. Иако је у свом веку доживео велика признања и ретроспективе својих филмова широм света, живот је испао кратак.

Горан Паскаљевић је прославио нашу кинематографију, самим тим и нашу културу широко ван граница наше земље. Могао би бити задовољан, али тај момак, наизглед једноставан и врло рационалан, носио је у себи своју тајну рањивог, изузетно сензибилног бића, које га је и повело у уметност. Ту жеђ је тешко напојити. Зато је живот испао кратак.“

Тај живот је Паскаљевић утрошио да би оставио неке од најбољих југословенских филмова, поред ова два које помињу његови глумци: Земаљски дани теку, Посебан третман, Сутон, Варљиво лето ‘68. Анђео чувар, Време чуда, Танго аргентино, Туђа Америка, Буре барута, Kад сване дан…

Некима је овде тешко падао његов успех, неке колеге су се питале како

Имам болан осећај да нам је отет, нагло ишчупан из живота он, који је имао још много тога да нам подари кроз своје филмове

је успевао да смува велике иностране фестивале и добије толике награде? У једном од интервјуа ми је на то питање одговорио: „Успевам тако што не мувам. Нажалост, у Србији преовлађује мишљење да се све мора и може мувањем.“

Рeдитељу Небојши Брадићу се чинило да одувек познаје Горана јер је гледао његове филмове, волео их и често им се враћао. Познанство се продубљивало кроз професионално преплитање њихових уметности, филмске и позоришне, кроз заједничке посете Фесту, Битефу, Kинотеци, Мадленијануму, Позоришту на Теразијама, које су пратили дуги, занимљиви, често критички разговори, све до затварања омиљених кафана:

„Имао сам и ту част да у Лондону 2010. отворим Горанову ретроспективу у Британском филмском институту, као и да европским парламентарцима у Бриселу представимо његов Медени месец. А онда нас је живот зближио неочекивано и дубоко лично. Горан је мојој Заги и мени пружио руку и утеху, када је била најпотребнија. Тек тада сам га заправо упознао, и до краја разумео одакле долази топлина, племенитост, дубока емпатија и тако добро у кадру ухваћена патња у његовим филмовима. Горан - Београђанин, Нишлија, Парижанин, космополита - живео је један европски живот пуним плућима и великим срцем…. Српска кинематографија је много изгубила, моја породица и ја много више - Пријатеља.“

Здравка Шотру је изненадила и потресла вест о смрти колеге и пријатеља Горана Паскаљевића. Kаже за НИН да је волео његове филмове: „Дивио сам се његовој стваралачкој енергији и посебној врсти упорности, са којом се борио не само да филмско дело оствари, него да оно угледа светлост дана и ван наших граница. Нека почива у миру наш Паскаљони!“

Из два брака, оставио је синове Владимира и Петра. Најдуже је био у трећем браку са Kристин поред које је напустио свет. Последња жеља Горана Паскаљевића је да буде кремиран у Паризу, а урна са пепелом положена у гробницу поред мајке Оливере. За живота је говорио да је као дете одрастао са мајчиним родитељима у Нишу, и да је остао жељан мајке.

Мислим да је Горан веровао да филм може да промени свет, чак и онда када је знао да ствари стоје друкчије Југослав Пантелић