Специфичан психолошки амбијент

СИМФОНИЈСКИ ОРКЕСТАР У КОЛАРЧЕВОЈ ЗАДУЖБИНИ

Телевизијске камере нису биле да забележе први концерт класичне музике након пола године тишине, али и интерпретације које свакако треба да остану сачуване

Вишемесечни застој на свим плановима друштвеног живота вероватно се најинтензивније осетио у култури. Покушаји да се посредством информационе технологије ублажи таква ситуација јесу били важни (онлајн представе, изложбе, концерти...), мада се њихово дејство, наравно, не може поредити са оним које добијамо у „живом“, непосредном присуствовању уметничком догађају. Стога веома радује што се после пола године тишине на музичкој сцени, концертне активности српске престонице, иако у минималним оквирима, поступно активирају.

Отварање сезоне Симфонијског оркестра Радио-телевизије Србије приређено је 23. и 24. септембра у Великој дворани Коларчеве задужбине. Симфоничари су сусрет са публиком, дакле, организовали у два дана, прилагодивши

се новим условима: пред публику су изашли у мањим извођачким саставима.

На првом концерту презентована су дела намењена дувачким ансамблима, ретка на репертоaрима домаће сцене, партитуре различитих стилских усмерења. Посвета Бетовену (ове године обележавамо 250 година од композиторовог рођења) била је централна тачка програма: надахнута интерпретација Октета за дуваче Есдур, оп.103. Потом, преокрет: Amazing Grace (амблематична нумера популарне духовне музичке праксе коју је Лутер Хендерсон преточио у аранжман за квинтет лимених дувача), односно, дах евергрина и џеза - Three Brass Cats из пера Криса Хејзела. Концерт је заокружен двема партитурама фанфарног карактера. Као свечана интродукција у нову концертну сезону, Фанфаре бечких филхармоничара Рихарда Штрауса (за лимене дуваче и тимпане), велико дело изречено у сасвим краткој форми. Финални сегмент наступа дувачких ансамбала СО РТС означиле су Фанфаре за обичног човека Арона Копланда, које су у салу Коларчеве задужбине унеле гламурозни амбијент филмског спектакла „златног доба Холивуда“, чији је судеоник био управо овај композитор.

За друго вече, Бојан Суђић се одлучује за руске ауторе и два дела намењена гудачима, односно, гудачима и перкусијама (с тим у вези, на позицијама концертмајстора и вођа деоница нашле су се две „поставе“музичара). Шостаковичева Камерна симфонија у це-молу оп. 110а (за гудачки оркестар), бременита је, знамо, надмузичким значењима, (ауто)референцијаношћу, што – уз специфичан психолошки амбијент у коме је дело овом приликом изведено – без сумње, подстиче уметнике на вансеријско тумачење. Суђић и симфоничари приступају партитури са страшћу, звук је компактан и пун: чујна је потреба ових уметника за континуираним музицирањем на позорници – пред публиком.

Изванредан однос диригента и ансамбла исказан је и у Кармен свити за гудаче и удараљке Родиона Шчедрина (коју је композитор, реорганизујући елементе Бизеове музике, обликовао као балет у једном чину и посветио га својој супрузи, Маји Плисецкој). Извођење је енергично, повремено чак експлозивно, емоционалност музичара и даље је у првом плану. Опет, Суђић демонстрира фину интуитивност у погледу читања дела, са пажњом конкретизује сложену драматуршку структуру Кармен свите.

Необично је да телевизијске камере нису биле у Коларчевој задужбини да забележе интерпретације које свакако треба да остану сачуване (како због врхунског музицирања, тако и из разлога немогућности публике да концертима присуствује у обиму који је у регуларним околностима уобичајен). Тонска екипа Радио Београда је, срећом, то учинила, па ћемо извесно у неком моменту ипак бити у прилици да ова два програма симфоничара и Суђића са задовољством слушамо на фреквенцијама националног радија.