Исидора Жебељан

IN MEMORIAM

(1967-2020)

Представити богат опус Исидоре Жебељан, у само неколико пасуса, било би готово немогуће. Од композиција као што су Пикарске сцене, Зора Д, Песма путника у ноћи... до бројних признања у земљи и иностранству; од чланства у Српској академији наука и уметности до Светске академије уметности и наука; од педагошког рада до рада на позоришним представама и филмовима ....

Када смо се последњи пут дописивали, поводом интервјуа који смо радили тада за НИН, Исидора Жебељан је рекла да се осећа здравствено боље. Али болест са којом се дуго борила, међутим, сустигла ју је у тренутку пуне животне и стваралачке зрелости. Исидора Жебељан преминула је 29. септембра, само два дана након што је напунила 53 године.

„Kомпоновање је усамљенички посао, једна дуга, дубока молитва. Да бих достигла то стање потребне су многе припремне радње – читање, слушање музике, гледање филмова, медитирање, вежбање, свирање, шетња, разговори. Оваква рутина се уклапа у већину животних ситуација, па и у ванредну. Мислим да се мењам набоље – у миру и тишини увеличане су болне тачке мог карактера и дала бих све да их променим“– биле су њене речи на почетку интервјуа, објављеног у НИН-у 14. маја. Уместо класичног In memoriаm, делове тог разговора преносимо у целини:

„Лице ове власти одавно познајемо, само се сада показало у свом најапсурднијем виду. Будућности, међутим, има безброј и све оне су могуће. Уколико се власт ускоро не буде променила, Србија ће постати ’брод лудака’ на којем, не као код Боша, већ више као у паганским митовима, ’пијани лудаци’ једни другима чупају очи, зубе, руке, ноге. Власт ће тада имати вечно оправдање да отима, умањује, закида. Kоличина неконтролисане мржње коју људи на власти неодговорно шире свакодневно, нажалост, призива грађански рат, мада ми се чини да они тога заправо чак нису ни свесни. За њих је то само уобичајени начин комуникације и међусобног опхођења, са којим смо били приморавани да се суочавамо у последњих 30 година - деведесетих често или ређе двехиљадитих. Али сада је, нажалост, такав вид комуникације ескалирао и они у мрзитељском, оптуживачком и свађалачком тону већ годинама васпитавају цео народ, потпуно несвесни последица или сасвим незаинтересовани за њих. У последњих 30 година, овај народ је, медијском манипулацијом, али и због изостале послератне катарзе, све време усмераван да мрзи – то је постала основна карактеристика националног идентитета. Прве мете мржње били су Албанци и Хрвати, па онда Бошњаци, Роми, избеглице, Американци, Европа, итд. А када нам је та ратна мржња забрањена споља, са Запада, након што смо кренули ’европским путем’, остало је једино да је усмеримо на себе. Да, коначно смо нажалост дошли до тога да са неконтролисаном и пуном страшћу највише мрзимо сами себе.“

„Ми никада нисмо имали прилике да схватимо шта је демократија. Демократија је, између осталог, и љубав према форми, јер форма штити сву тананост садржаја од повређивања. И та неприкосновеност и неповредивост форме је управо оно што чува друштво од безумља до чијих се граница очигледно неочекивано лако долази. Највећи број грађана Србије није имао прилике да разуме и научи зашто је слепо придржавање форме толико важно. Форма омогућава трајање – институција, државе, народа. Под формом подразумевам, пре свега, правни систем и његову неповредиву примену из којих проистичу сви остали системи и начини функционисања у једном друштву. Али испред свега тога, ми сви, као појединци и заједница треба да утврдимо шта стварно желимо – да ли је то искључиво сопствена сигурност? А онда да се упитамо колико та сигурност може да траје без сигурности других? Да ли је то само сопствено благостање? А колико истинског уживања може бити у том благостању, ако не доприносимо једни другима? Да ли заиста можемо срећно да живимо скрећући поглед од људи који су изгубили посао, дом, душу? Ово је време грча и потпуне менталне и емотивне затворености који блокирају било какав проток енергије и тиме постојање чине устајалим, кужним. Међутим, потребно је управо обрнуто – свесност у отварању ка другима, истраживање сопствених потенцијала за разумевање и прихватање других, практиковање солидарности, толеранције и служења, па макар и само у свом дому.“

„У Србији је дошло до негирања Човека, до негирања бића. Kултура је на том путу одавно прегажена. Kолико год да се многима у Србији не допада да то прихвате, западна друштва су заиста, заиста изграђена на међуљудском поштовању и уважавању, и на осећају захвалности, понизности и потреби служења. Зато је култура у таквим земљама неприкосновена и крајње поштована и негована. А кад су захвалност, понизност и служење у питању, шта тек рећи о хиндуистичким и будистичким заједницама. У основи сваког деловања током нашег постојања на Земљи, стоји идеја служења – оног суштинског несврсисходног служења, које подразумева истинску понизност

Код нас је дошло до негирања Човека, до негирања бића. Kултура је на том путу прегажена. Kолико год да се многима у Србији не допада да то прихвате, западна друштва су заиста изграђена на међуљудском поштовању и уважавању. Зато је култура у таквим земљама неприкосновена и крајње поштована и негована

и предавање. Оно нема поенту и циљ. То је служење по себи, служење као искушење, служење као умеће предаје. И то је део културе појединца, али и целог народа...“

Уметност је духовна дисциплина, а Дух увек нађе пут да се испољи, па ће тако бити и сада. Дакле, упркос готово потпуном негирању и уништавању уметника и уметности, они ће опстати. Надам се да ћемо такође поново исказати огромно негодовање због начина на који се власт односи према овом друштвеном сегменту. Заправо, да ћемо исказати дубоко неслагање са начином на који се власт односи према људскости. Интересантно је да власт нема потребу да се угледа на ’браћу’ Kинезе или ’браћу’ Русе, који из буџета издвајају огромне проценте за културу. Руси, на пример четири одсто из годишњег буџета. Али, као што рекох, у нашој власти нема људи који имају потребу за духовношћу, па им је било шта духовно, па и уметност, далеко и мрско. Са друге стране, покушајте само, као кроз неке рендгентске наочаре, да посматрате душе свих тих јадних људи који се вуку по ријалитијима или душе директора и главних уредника, ’новинара’ прорежимских медија или душе народних посланика или људи из власти – то су веома несрећне душе, са болном гримасом грча потпуне неостварености и промашености, које се дубоко унутра ужасавају саме себе и покушавају да од себе побегну, што је немогуће, па зато киње друге. Ах, тужно је и помислити колико ли ће хиљада живота бити потребно таквим душама да се издигну до било чега духовног...“

„Често суботом увече гледам емисију 24 минута са Зораном Kесићем и потпуно сам очарана бројем талентованих младих људи који феноменално певају, свирају, који су креативни, духовити и изузетно лепи. И изнад свега пристојни и културни. Утеха су ми и моји студенти, вансеријски паметни и талентовани, који су храбро одабрали да се баве најлуђим могућим позивом у данашњој Србији – компоновањем – они су као нека нова, ванземаљска раса, која расте на депонији пластичног ђубришта, претварајући то ђубриште у чаробну, мирисну ливаду, а себе у прекрасан рунолист.“