Ово није мој обрачун с њим
ПОЗОРИШТЕ
Неумесно је да у представи која комеморише геноцид у Сребреници, у први план избија ауторов сукоб с „културном елитом“која га не прихвата или осуђује. Ипак, за ову „бласфемију“постоје два оправдања
Ова критика за представу Сребреница. Кад ми убијени устанемо је – наручена. Ту наруџбину испоставио је њен редитељ Златко Паковић прозивајући ме, посредно или непосредно, у медијским наступима, али и у самој представи, те тврдећи да ћемо је ја и цео критичарски еснаф прећутати, као што смо већински урадили и с његовом претходном представом Vox Dei – грађанска непослушност... Да му онда испуним жељу.
Представа Сребреница. Кад ми убијени устанемо рађена је у циљу обележавања двадесет и пет година од геноцида у Сребреници, и очекивало се да ће то бити њена главна тема. У свом финалном издању, изведеном у Центру за културну деконтаминацију, а у продукцији Хелсиншког одбора за људска права, она је то и остала, али је збуњујуће велики простор добила и тема рецепције Паковићевог дела у нашој критици, али и у широј заједници, оној коју аутор одређује као кукавичку елиту. Ова се проблематика артикулише целим током представе, јер је Паковић све време присутан, у првом реду гледалишта (тамо где седи редитељ на пробама), учествује у радњи, а ликови из његове фикције (он је и аутор предлошка) спорадично га прозивају. Тако лик Ратка Младић пиранделовски одбија да се препусти Паковићевој имагинацији, јер су за њега театарски ауторитети само Мијач, Душан и Синиша Ковачевић.
На први поглед делује, у најмању руку, неумесно да у представи која комеморише геноцид у први план
избија ауторов сукоб с културном елитом која га не прихвата или осуђује. Ипак, за ову „бласфемију“постоје два оправдања. Први је концепт који Паковић развија у свим својим последњим представама: он активно учествује у њима, а у лику који стоји на размеђи брехтовског коментатора и „контекстуализатора“догађања и свештеника својеврсног ритуала чишћења заједнице од злочина и кривице. Други јесте чињеница да се у представи геноцид у Сребреници посматра из перспективе одговорности његових подстрекивача из редова српске националистичке елите, којa ту одговорност не прихвата, оптужбе изврће и враћа својим критичарима, међу којима је Паковић један од сигурно најистакнутијих. Ти, према Паковићу, интелектуални саучесници злочина присутни су у представи Сребреница. Кад ми убијени устанемо на два формално опречна начина, који се међусобно надопуњују. С једне стране су чланови измаштане породице с неизмаштаним презименом Бећковић, чији односи, ваљда, треба да буду наративна осовина, а с друге натписи с националистичким, неким чак и расистичким ставовима, које потписују владика Николај, Ћосић, Екмечић, Биљана Плавшић, Никола Самарџић, Кустурица... У представи која је, ипак, превасходно Паковићева самосвесна верзија „мог обрачуна с њима“, нису занемарене ни жртве: јављају се стилизоване, ораторијумске исповести сребреничких жртава или њихових рођака, али и оних српских које су страдале због скривања ратних злочинаца (топчидерски гардисти и други).
Преплитање фикционалног и документарног плана концептуално је оправдано мултиперспективним приступом главној теми. Међутим, кад сe с нивоа концепта пређе на реализацију, долази до проблема. Сцене с породицом Бећковић нису наративна окосница представе, јер у њима нема развијених односа и ликова, већ се оне своде на стереотипну илустрацију београдске интелектуално-уметничке деснице. С правом се, међутим, може рећи да ове сцене нису ни имале драмску амбицију, да су оне пародијски скечеви. Тај би се аргумент држао када се не би јавио нови проблем: за пародијске скечеве оне нису биле баш духовите, а и много их је. У основи проблема је Паковићев текст, не глумачка игра. Глумци су успешно обликовали комичке крокије: ауторитарни нацош, владика-академик (Вахид Џанковић), његов слаби и љигави син, адвокат с књижевном амбицијом (Борис Миливојевић), снаха, самоуверена представница културне елите, директорка Народног позоришта (Катарина Јовановић), унук, блазирани и светски признати ратни фотограф, неосетљив на судбине својих „модела“(Иван Јевтовић) и најмлађи члан клана, унука-концептуална уметница, исто блазирана, али још увек бунтовна (Андреја Каргачин).
Паковић је намеравао да отвори још један слој, а то је однос самих извођача према трауматичној проблематици. Међутим, за разлику од Оливера Фрљића који овакво криво огледало најчешће окреће ка унутра, ка актерима представе (било да је реч о стварном или вештом, из концептуалних разлога фингираном преиспитивању), Паковић га окреће ка споља, ка такође позоришним актерима, али из спољашњег света – за себе задржава улогу, и овде и у другим представама, свештеника-праведника на кога се прави кривци каменом бацају –
али и то ради доста површно. Једино прожимање биографија извођача и тематике представе је упечатљив брехтовски сонг Андреје Каргачин, у којем се млада перформерка одриче своје сарадње с Марином Абрамовић (да ли стварно или фрљићевски фингирано, то остаје духовита дилема), а на чијој је изложби била један од извођача реконструкција ауторкиних славних перформанса... Откуд сада Марина у причи?! „Мој обрачун с њима“шири се овим сонгом с интелектуалaца нацоша, саучесника злочина, на интелектуалце глобалисте, блазиране конформисте који се баве глобалним, а не локалним проблемима. Поред Марине, у тај кош су упали Биљана Србљановић (што у представи ничим није оправдано, а и злонамерно је, јер се ова ауторка неуморно бави баш српском одговорношћу за Сребреницу) и Иван Меденица јер није Паковићеву представу изабрао за Битеф, правдајући се да му се не уклапа у еколошку тематику и сценску поетику робота и виртуалне реалности.
Ово проширење мете је занимљиво, јер излази из оквира општег места, оно је чак, за промену и духовито (рефрен „само глобално, ништа локално“), али додатно доприноси померању фокуса с теме одговорности за геноцид на личне ауторове обрачуне. На срећу, у самом фото-финишу равнотежа је враћена. Таман кад помислите да ће, поново инспирисан Фрљићем, Паковић завршити представу тако што ће се глумци иживљавати на застави Србије, они ту заставу спуштају на тло, траже минут ћутања за жртве из Сребренице и остављају нас да изађемо из сале обилазећи је. Обилазимо је зато што су на њој исписана имена свих жртава из Сребренице!
Овим сјајним перформативним гестом метафорично се и потресно сублимира смисао представе: домовину ћемо поново поштовати, нећемо јој газити заставу, тек када, признајући одговорност за геноцид, престанемо да газимо жртве.
Ово је била критика. Сад Паковићев лик Иван Меденица излази из улоге и сасвим се пиранделовски буни против редитељевог тумачења, јер га сматра нетачним. Представа Сребреница. Кад ми убијени устанемо није изабрана за главни програм Битефа јер није ни постојала, а на невиђено се селектују само представе чији смо копродуценти. За то је потребно да пројекат одговара тематском фокусу тог фестивалског издања и да је аутор својим уметничким дометима заслужио бланко позив. Ова представа се не уклапа ни у један од ова два критеријума. Ипак, имајући у виду да српска култура занемарује питање не само Сребренице, него генерално наше одговорности за ратове из деведесетих, сматрао сам дужношћу да је финансијски подржимо и прикажемо у пратећем програму. То се није десило јер се 54. Битеф није десио, бар не у регуларном облику. Све је одложено за 2021, годину када ћемо, наравно, у пратећем програму приказати и Сребреницу. На ово сам недвосмислено пристао због значаја саме теме, занемарујући нетачан утисак који се жели створити да се само Паковић у нашем театру бави овом и сличним темама. Иако се наше позориште, ту је Паковић у потпуности у праву, не може подичити великом храброшћу и одговорношћу у овом погледу, не може се занемарити да су се оваквим темама неки наши уметници и/ или театри континуирано бавили, од уличних перформанса Дах театра, преко Пада Биљане Србљановић у режији Горчина Стојановића до најновијих дела као што су Кукавичлук Оливера Фрљића у Народном позоришту Суботица и Родољупци у режији Андраша Урбана у Народном позоришту у Београду. Културна елита јесте негаторски настројена према злочинима, али извесно не у целости. О овим представама је критика писала и то углавном позитивно, Пад је био на Битефу, Кукавичлук селектован и освојио главну награду на Стеријином позорју, а пре четири године, већ у мом мандату као уметничког директора, Родољупци су били на Битефу... Како се то смело, а не сме да се пише о Паковићевим представама и да се оне позивају на фестивале? Иако је извесно да у нашој култури има све више аутоцензуре, постоји, можда, и други разлог. Можда проблем није само у темама, већ у томе што Паковић није Урбан, а још мање Фрљић. Ако је проблем у уметничком домету његових представа, што се о томе не пише, зар управо то није задатак критике?... Е, овде долазимо до правог кукавичлука и затварамо круг: из страха да те првосвештеникправедник са саборцима не егзорцира у медијима или у новој представи.
За разлику од Фрљића који се окреће ка актерима представе, Паковић се окреће ка позоришним актерима из спољашњег света, задржавајући за себе улогу праведника на кога се прави кривци каменом бацају, али и то ради доста површно